AUTOTRANSFUZIJA
Priredila: Ljiljana Milenković
Mogućnosti naših medicinskih ustanova
"Spasavanje krvi"
U moru naučnih inovacija nameće se i pitanje: može li se pronaći zamena za krv. Dr Čalija tvrdi da zamenbi to trebalo da bude radni materijal koji bi se, u kombi naciji sa autotransfuzijom, primenjivao u hirurgiji. e za krv nema, ali ima dopune.To je takozvana "veštačka krv". Ona je sinonim za "transportere" kiseonika u organizmu. U ovom trenutku postoje dve vrste: slobodni rastvori hemoglobina, kojima su glavna sirov ina prestareli eritrociti, koji se hemoliziraju i ciljano pakuju sa određenim "nosačima" koji treba da vežu hemoglobin za određene molekule. Druga vrsta "nosača" predstavlja, kaže Čalija, proizvod atomske bombe. Zamenom vodonikovih jona, vezanih za ugljenikove atome, dobijeni su protektori koji rastvaraju sve gasove. U ovom trenutku postoje samo dva preparata koji su u fazi ispitivanja na 2000 dobrovoljaca, koji dobijaju tu "veštačku krv". Doktor Čalija kaže da bi to trebalo da bude radni materijal koji bi se, u kombi-naciji sa autotransfuzijom, primenjivao u hirurgiji.
 |
dr Branko Čalija |
Gotovo da nema dana da iz neke zdravstvene ustanove ne stigne apel za novim količinama krvi, neophodnim bolesnicima na operacionom stolu. Nedostatak dragocene tečnosti hroničan je problem svih zdravstvenih ustanova. Može li drugačije i može li se olakšati i pacijentima i lekarima? Ima stručnjaka, koji kažu da može.
Jedan od njih je dr Branko Čalija, transfuziolog iz Instituta za kardio-vaskulame bolesti na Dedinju.
- Svakoga dana na Institutu obavimo do osam operacija na krvnim sudovima i još pet drugih vaskularnih procedura, za koje treba obezbediti bar pet do šest kesa krvi (0,5I), pri čemu je neophodno uskladiti krvne grupe davaoca i primaoca. Pri tom se, naravno, ne može licitirati sa tim da će biti operisan onaj pacijent za koga ima krvi - ističe doktor Čalija. On navodi da su "najveći potrošači krvi, upravo, operacije na srcu i krvnim sudovima i iznosi podatak da se na pomenutom Institutu godišnje obavi 2000 operacija, za šta je neophodno između 10 i 15.000 kesa krvi. To, tvrdi dr Čalija , iznosi 25 posto ukupnih količina krvi koje može da obezbedi Zavod za transfuziju krvi u Beogradu. Jasno je da toliku količinu za potrebe ove bolnice nije moguće obezbediti, a posebno ne u svakom trenutku.
- To je razlog zbog kojeg smo kre nuli u program autotransfuzije, koji podrazumeva da se od pacijenta uzi ma njegova krv, i pre i tokom same operacije, kada se ona prikuplja iz operativnog polja, objašnjava doktor Čalija. U drugim slučajevima, krv otekla tokom operacije se baca, dok se na ovom Institutu ona prikuplja, čisti i ponovo vraća pacijentu.
Pranje krvi
 Znatiželjni čitalac zapitaće se, kako se to istekla krv vraća pacijentu, gde je tu higijena? Doktor Čalija će odgovoriti da je to najjednostavniji put da se "sačuva glava".
- Reč je o posebnim mašinama, odnosno intraoperativnim aparatima, koji u posebnim posudama prikupljaju krv pacijenta tokom operacije, potom je centrifugiraju, odliju ono što nije potrebno, operu ostatak i pacijentu vrate ono što mu je potrebno, a to su eritrociti - kazuje doktor Čalija i naglašava da se cela procedura "čišćenja" krvi može obaviti za 15 minuta a onda operacija na srcu može trajati i deset sati.Naš sagovomik podseća da se ova metoda primenjuje u slučajevima kada iz organizma, pri likom operacije, istekne oko litar ili više krvi. Ovaj način spasavanja krvi proveren je na mnogim operacijama, a moguće je primeniti ga kod operaci ja u urologiji, ginekologiji, zameni kuka protezom, neurohirurgiji ili kod operacija neophodnih posle velikih saobraćajnih nezgoda.
Institut za kardiovaskularne bole sti na Dedinju ima pet aparata za autotransfuziju i razlikuje se od ostalih kardiohirurških kuća i drugih klinika jer, od 25.000 kesa transfuzije, koliko se potroši na operacije, ova kuća od Zavoda za transfuziju uzme tek 2.200, što je zanemarljiva količina.
Kada je to tako, zašto ovu metodu i mašine ne primenjuju i ostale klinike ?
Jehovini svedoci i oprana krv
Ako i postoji sumnja u valjanost primene autotransfuzije kod mnogih Ijudi, postoji jedna grupa naših gradjana koji apsolutno prihvataju ovaj oblik primanja krvi. Reč je o Jehovinim svedoci-ma, kojima vera ne dopušta da primaju krv dobrovoljnih davala-ca krvi, po cenu da pacijent umre.
Doktor Čalija kaže da je od primene autotransfuzije na teritoriji Srbije operisano 15 Ijudi, pripadnika ove grupe i da su svi prihvatili proceduru spasavanja krvi.
- Mi smo išli sa našim aparatom širom Srbije, gde su obavljane operacije nad tim pacijentima. To je bila i prilika da u mnogim sredinama pokažemo prednosti ove metode, ističe doktor Čalija.
|
Ne mogu da odgovorim zašto je tako i zašto u celoj Srbiji ove aparate poseduju naš institut, Klinički centar u Beogradu i bolnica u Užicu - glasno se pita doktor Čalija i dodaje da je njegova kuća sa svojim mašinama za spasavanje krvi pomagala pri velikim ope racijama u Podgorici, Valjevu, Nišu, Beogradu i Užicu i da su kolege iz tih klinika bile zainteresovane za njihovu nabavku, ali se to nikada nije dogodilo, osim u Užicu, zahvaljujući jednoj donaciji. Svuda je problem nedostatka novca. Naš sagovornik naglašava da se u svetu ne dozvoljava prijava
operacije, ukoliko klinika ne raspolaže aparatom za spasavanje krvi. - Desilo nam se nedavno da je kroz jedan od ovih aparata prošlo 15 litara krvi za jednu pacijentkinju. Da nije bilo tako, moralo bi 40 davalaca da daju krv, a Urgentni centar dnevno dobije najviše deset kesa krvi doborovoljnih davalaca. Bez ovog aparata iluzorno je očekivati uspeh u lečenju.
Dr Čalija naglašava da transfondovanje tako velike količine krvi od drugih Ijudi nosi velike rizike - najpre je nema dovoljno, a postoji i mogućnost "kompromitacije" organizma u imunološkom smislu, uz mogućnost da se naprave antitela. Prilikom svake sledeće transfuzije, organizam može biti ugrožen, a o mogućnosti prenošenja raznih bolesti, bez obzira što su testovi krvi bezbedniji nego ikad, da se i ne govori.
Ništa nije apsolutno bezbedno
lako veliki zagovomik i pionir ideje autotransfuzije, doktor Branko Čalija ne negira rizike ovakve metode obezbeđivanja krvi za pacijente na operacionom stolu. U njih ubraja opasnosti od kontaminacije organizma, koje su vezane za čistoću hirurškog rada, i opasnosti izazvane lekovima. Zato preporučuje da se autotransponuje onoliko eritrocita koliko ih cirkuliše u organizmu.Osim toga, oprana krv mora što pre da se upotrebi, odnosno najduže šest sati od završetka procesa pranja.
Da li je 200 evra mnogo za život?
- Kada se sagledaju sve mane i prednosti autotransfuzije, negde u vazduhu ostaje pitanje: zašto se ovaj postupak ne primenjuje češće i u našim ustanovama? Jasno je da je u svakodnevici kakva je naša, i ustanovi i pojedincu mnogo toga skupo, ali ostaje i pitanje šta je vrednije od zdravlja. Iskustvo Instituta na Dedinju kazuje da jedan set aparata za auto-transfuziju košta oko 200 evra, a krv jednog davaoca, svuda u svetu vredi izmedju 120 i 150 evra, što navodi na zaključak da su cena jedne jedinice krvi i jednog seta približno iste. Iskustva onih koji koriste aparate za auto-transfuziju govore da, ukoliko se klinika obaveže da će godišnje trošiti 300 setova za pranje krvi, aparat će od proizvodača dobiti besplatno. Da li bi onda ustanovama koje rade velike i komplikovane operacije, poput Kliničkog centra Srbije, bolnice na Banjici, Urološke klinike u Beogradu ili velikih kliničkih centara u drugim gradovima širom Srbije bilo skupo da nabave aparate za autotransfuziju i kupe po 300 setova od po 200 evra? Odgovor na ovo pitanje nameće se sam, a da li će se i u praksi nametnuti, ostaje dase vidi.
Ljiljana Milenković
|
