MEDICINA
Pripremio: Gordana Tomljenović
prof. dr Miodrag Lazić, urolog, konsultant Bel Medic-a
Bolesti prostate
Organ koji najčešće oboleva
Sa polnim sazrevanjem i sa starenjem, muška polna žlezda prirodno je izložena mogućnosti da se uvećava. Ona okružuje deo mokraćovoda, pa pritisak uvećane prostate može da bude uzrok znatnih tegoba, i fizioloških i psiholoških. Probleme sa prostatom ne treba zanemarivati i pripisivati ih starenju, već tegobe treba lečiti, kaže prof. dr Miodrag Lazić, urolog, konsultant Bel Medic-a
 Kod ve ćine muškaraca, polna žlezda - prostata - u srednjim godinama života prirodno počinje da se uvećava. Za neke od njih, taj proces je udružen sa tegobama koje mogu značajno da utiču na kvalitet života. Smatra se da je prostata organ koji najčešće oboleva - gotovo svaki drugi muškarac stariji od 60 godina ima simptome uzrokovane nekom od bolesti prostate - ali mnogi nedovoljno znaju o tome i/ili oklevaju da se obrate urologu. Prof. dr Miodrag Lazić, donedavno dugogodišnji upravnik Klinike za urologiju KBC „Dragiša Mišović“ i konsultant beogradske Opšte bolnice Bel Medic, kaže da uvećanje prostate samo po sebi ne zahteva lečenje, ali da tegobe koje mogu da prate ovo stanje ne treba zanemariti, i treba ih lečiti. Potencijalno, one nose i rizik od komplikacija. Karcinom prostate, na primer, može da ima simptome slične uvećanju prostate pa prof. Lazić savetuje blagovremeno javljanje lekaru, radi ranog otkrivanja maligniteta i uspešnijeg lečenja.
Neminovne promene
Prostata se nalazi između pubične (stidne) kosti i prednjeg zida debelog creva, neposredno ispod mokraćne bešike. Ona okružuje izlazni deo (vrat) bešike i početni deo uretre (mokraćne cevi) koja provodi mokraću iz bešike, kroz penis, u spoljnu sredinu. Prof. Lazić objašnjava da upravo zbog toga što mokraćna cev prolazi kroz prostatu, različita oboljenja prostate, a prvenstveno njeno uvećanje, dovode do pritiska na mokraćnu cev i poremećaja mokrenja.
 Do puberteta, prostata je veoma mala, ali se tokom polnog sazrevanja uvećava dostižući veličinu i oblik kestena, pa se naziva i „kestenjača“. Uobičajene dimenzije prostate su oko 35 x 45 x 25 mm, a težina joj je od 16 do 22 gr. Već u četvrtoj-petoj deceniji života, kod znatnog broja muškaraca prostata počinje da se uvećava, i taj proces uvećavanja prostate medicinski se naziva benigna hiperplazija prostate (BHP).
Osnovna funkcija prostate je proizvodnja semene plazme koja ulazi u sastav ejakulata. Semena plazma sadrži različita biološki aktivna jedinjenja čija je funkcija da pomažu pokretljivost spermatozoida i da ih održavaju u životu. Sekret prostate sadrži i supstance koje mokraćne i reproduktivne puteve štite od infekcije. Prof. Lazić ističe da su, zahvaljujući tome, urinarne infekcije kod muškaraca u mlađoj i srednjoj životnoj dobi neuporedivo ređe nego kod žena iste starosti. Ipak, podseća naš sagovornik, prostata je organ koji kod muškaraca najčešće oboljeva. Pored već pomenute benigne hiperplazije, najučestalija oboljenja muškog reproduktivnog sistema su zapaljenjska oboljenja i karcinom prostate.
BHP - simptomi, dijagnostika i lečenje
Benigna hiperplazija prostate je progresivno oboljenje, a posledica je umnožavanja glatkih mišićnih vlakana i fibroznog i žlezdanog tkiva, u delu prostate koji okružuje mokraćnu cev. Može se reći da će svi muškarci, kaže prof. Lazić, ako dovoljno dugo požive, imati ove promene. Već u četvrtoj deceniji života, kod jednog broja muškaraca se mogu naći mikroskopske promene u prostati koje odgovaraju benignoj hiperplaziji. Sa starošću se procentualna zastupljenost takvih mikroskopskih promena povećava, te su u osmoj deceniji života one prisutne kod gotovo svih muškaraca.
 Proces umnožavanja tkiva prostate praćen je, u manjoj ili većoj meri, njenim uvećavanjem, tako da se težina prostate povećava sa početnih dvadesetak na 40, 60, 100, pa i više od 200 gr. Ovo uvećavanje vrši pritisak i deformiše deo mokraćne cevi koji prolazi kroz prostatu, pa je protok mokraće otežan i javljaju se tegobe pri mokrenju zbog kojih se pacijenti i javljaju lekaru. Prisustvo ovih tegoba, udruženo sa uvećanjem prostate označava se kao klinička (simptomatska) BPH, ili se, savremenom terminologijom rečeno, govori o simptomima donjeg urinarnog trakta udruženim sa BPH. Sa starenjem, učestalost smetnji se povećava, tako da oko 30 odsto muškaraca starijih od 60 godina ima manje ili više izražene tegobe pri mokrenju uzrokovane promenama u prostati. Prof. Lazić dodaje da to ipak nije pravilo, da uvećanje prostate ne mora uvek da izaziva tegobe i da ono, samo po sebi, ne zahteva lečenje. S druge strane, ako uvećanje prostate stvara tegobe, ne treba ih zanemarivati, jer one potencijalno nose rizik od komplikacija.
Uvećanje prostate - i bez tegoba
Tegobe pri mokrenju nemaju svi muškarci sa mikroskopskim znacima hiperplazije prostate, pa ni svi sa uvećanom prostatom. Prof. Lazić kaže da se u lekarskoj praksi često sreću pacijenti sa uvećanom prostatom (60, 80 pa i 100 gr mase) koji normalno mokre i nije im potrebno bilo kakvo lečenje, ali i oni sa malom prostatom (od 20 do 30 gr.), koji vrlo teško i učestalo mokre, i neophodna im je terapija lekovima ili čak hirurško lečenje. Ali, uprkos tome što ima vrlo različitih individualnih slučajeva, verovatnoća za pojavu tegoba pri mokrenju ipak se povećava, i sa uvećavanjem prostate, i sa starenjem. |
Prvi simptomi BHP manifestuju se kao slabljenje mlaza mokraće, mokrenje u toku noći, češće mokrenje. Ove tegobe se vremenom pojačavaju - mokrenje je sve teže, mlaz je slabiji, prekida se ili se mokri u kapima. Oboleli sve češće mokri, na svakih sat do dva, noću i po četiri do pet puta, i ne može da odloži potrebu za mokrenjem. Osim što narušava kvalitet života obolelog (neispavanost, neraspoloženje zbog ograničenja u svakodnevnim aktivnostima), BHP nosi i rizik od pojave komplikacija koje dodatno pogoršavaju već postojeće tegobe, čak mogu i da ugroze život. Posledice otežanog i nepotpunog pražnjenja mokraćne bešike mogu biti urinarne infekcije, formiranje kamena u mokraćnoj bešici, krvarenje iz prostate, potpun prekid mokrenja; zaostajanje velike količine mokraće u bešici može da dovede do oštećenja rada bubrega.
Prof. Lazić naglašava da je dijagnostikovanje BHP jednostavno. Kroz razgovor sa pacijentom, lekar saznaje o tegobama tipičnim za uvećanje prostate, a dijagnostički niz nastavlja se ultrazvučnim pregledom urinarnog trakta i rektalnim pregledom prostate prstom, koji treba da ukaže na eventualno postojanje karcinoma prostate. Od laboratorijskih analiza je potreban pregled urina, urinokultura, analiza bubrežne funkcije (urea i kreatinin u krvi), kao i PSA (prostata specifični antigen). Povišene vrednosti PSA, relativno pouzdanog tumorskog biomarkera, zahtevaju da se dodatnim dijagnostičkim procedurama isključi ili potvrdi prisustvo karcinoma prostate.
Psihološke posledice prostatitisa
Prof. Lazić ukazuje i na poseban problem hroničnog prostatitisa, a to je psihološka reakcija pacijenta. Oboleli često postaje opterećen svojim tegobama, pridaje im veći značaj od stvarnog, pa neretko i neke druge životne probleme fokusira u genitalnu sferu. Pored terapije lekovima je, iz tog razloga, veoma važno objasniti pacijentu prirodu bolesti i predočiti mu da nije reč o oboljenju sa ozbiljnim posledicama. Naš sagovornik svojim pacijentima često kaže jednu, među urolozima poslovično poznatu činjenicu, da se “sa hroničnim prostatitisom umire, ali ne i od njega”. |
Kad je o lečenju BHP reč, osnovni ciljevi su poboljšanje kvaliteta života pacijenta, lakše mokrenje i bolje pražnjenje mokraćne bešike, kao i sprečavanje komplikacija uvećanja prostate. Prof. Lazić kaže da se u savremenoj terapiji BHP kombinuju dve grupe vrlo efikasnih lekova za smanjivanje tegoba izazvanih uvećanjem prostate. Takozvani alfa-blokeri brzo olakšavaju mokrenje, smanjivanjem pritiska u prostati i mokraćnoj cevi, ali je njihovo ograničenje u tome što deluju samo dok se uzimaju. Druga grupa lekova utiče na aktivnost testosterona u prostatičnim ćelijama i vremenom dovodi do smanjivanja veličine prostate; za ispoljavanje njihovog punog efekta potrebno je najmanje šest meseci terapije, pa i duže, a primenjuju se samo kod pacijenata sa prostatom težom od 30 gr. Pomenute dve grupe lekova se zato najčešće primenjuju zajedno, u kombinovanoj terapiji.
Ukoliko primena lekova ne dovede do zadovoljavajućeg poboljšanja, ili pacijent ima tegobe za koje se ne očekuje da će reagovati na medikamentnu terapiju, savetuje se hirurško lečenje BHP. Operacija se najčešće izvodi kroz mokraćnu cev (uretru), pri čemu se specijalnim aparatom uklanja uvećano tkivo prostate i tako pacijentu omogućava normalno mokrenje. Nakon ove operacije - transuretralne resekcije prostate - pacijent se zadržava u bolnici dva do tri dana. Ukoliko je prostata jako uvećana (više od 80 do 100 gr.), neophodna je otvorena hirurška intervencija; njome se uklanja uvećano tkivo, ali je bolničko lečenje duže i traje od sedam do deset dana.
Prostatitis - akutni i hronični
Zapaljensko oboljenje prostate (prostatitis) uglavnom je izazvano mikroorganizmima. Prof. Lazić dodaje da su kod mlađih muškaraca izazivači, češće, seksualno prenosivi agensi ( gonokok, hlamidija ), dok su u starijoj životnoj dobi uzročnici uglavnom bakterije (Gram-negativne i Gram-pozitivne), one koje uzrokuju i urinarne infekcije. Prostatitis se javlja u dva oblika, kao akutni i kao hronični.
Preventiva
Na proces uvećavanja prostate se zasad ne može delovati u smislu da se on spreči, kaže prof. Lazić. Ali, umerenošću i zdravim načinom života (fizička aktivnost, umerena i zdrava ishrana, izbegavanje alkohola i sl.) može se uticati na intenzitet tegoba pri mokrenju koje su posledica uvećanja prostate. Pojava karcinoma prostate se takođe ne može sprečiti, ni lekovima, ni načinom života. Ali, redovne kontrole opšteg, i posebno zdravlja prostate počev od 50-60 godina starosti, kao i javljanje lekaru čim se jave tegobe sa mokrenjem, obezbeđuju da se dijagnoza karcinoma prostate postavi rano, kad je lečenje mnogo uspešnije.
Rizik od nastanka zapaljenja prostate može se smanjiti načinom života - čuvanjem od prehlade, izbegavanjem dužeg sedenja na hladnim površinama, umerenom fizičkom aktivnošću, sigurnim seksom. |
Akutni prostatitis počinje naglo, najčešće posle izlaganja hladnoći (sedenje na hladnom, kupanje u hladnoj vodi i sl.) ili posle medicinskih intervencija kao što je, na primer, plasiranje urinarnog katetera. Prodor bakterija u tkivo prostate dovodi do zapaljenja i otoka, čime se povećava pritisak na mokraćnu cev i otežava protok mokraće. Ako lečenje nije započeto na vreme, može doći do formiranja gnojne kolekcije u prostati (apsces), što zahteva hiruršku drenažu. Simptomi akutnog prostatitisa su povišena temperatura, često praćena groznicom, i naglo oslabljeni mlaz mokraće, uz bolno i otežano mokrenje, često samo u kapima. Može doći i do potpunog prekida mokrenja, a prisutan je i bol u perineumu i u predelu bešike. Lečenje je antibiotsko, u prvom redu primenom hinolonskih preparata, koji dobro prodiru u tkivo prostate. Terapija traje nekoliko nedelja, da bi se sprečio prelazak akutnog prostatitisa u hronični.
Hronični prostatitis ispoljava se povremenim tegobama koje se manifestuju nelagodnošću i tupim bolom u perineumu ili suprapubično, češćim mokrenjem koje je ponekad praćeno bolovima, i slabijim mlazom mokraće. Simptomi se uglavnom javljaju posle izlaganja hladnoći, posle dugog sedenja, prekomernog unosa alkohola ili jakih začina. Tegobe se često same smiruju, posle sedam do deset dana, ili se povlače uz pomoć analgetika i utopljavanja. Za potpuno izlečenje - koje uz primenu hinolonskih antibiotika traje jedan i po do tri meseca, i koje je uspešno u oko 70 odsto slučajeva - poželjno je izolovati uzročnika infekcije (u spermokulturi), ali prof. Lazić napominje da to nije uvek uspešno.
Karcinom prostate
Karcinom prostate je među najčešćim malignim oboljenjima muškaraca. Retko se javlja pre 45. godine života, ali se njegova učestalost povećava zajedno sa godinama. Simptomi ove bolesti su uglavnom slični onima kod BHP - javljaju se tegobe pri mokrenju koje su, u ovom slučaju, uzrokovane pritiskom karcinoma na mokraćnu cev. Ukoliko su već prisutne i metastaze, oboleli često ima bolove u kostima karlice i kičme; u nekim slučajevima se dešava da tek bolovi u kostima budu glavni razlog zbog koga se pacijent javlja lekaru.
Već na osnovu rektalnog pregleda prostate i vrednosti PSA u krvi, dijagnostički se može detektovati da li je reč o karcinomu ili o benignom uvećanju prostate, ali se definitivna dijagnoza postavlja na osnovu uzimanja uzorka tkiva (biopsije) i histopatološke analize uzorka.
Uspešnost lečenja karcinoma prostate zavisi od stadijuma bolesti u trenutku postavljanja dijagnoze, ali i od starosti i opšteg stanja zdravlja pacijenta. Kod rane dijagnoze, dok je bolest još unutar prostate, primenjuje se hirurško lečenje ili zračenje. Ukoliko starost i opšte stanje pacijenta dozvoljavaju operaciju, radikalna prostatektomija je najbolji način lečenja, bez obzira na to što ona može da donese i određene komplikacije. Ako je bolest otkrivena u odmakloj fazi, kada se već prisutne metastaze, primenjuje se hormonska terapija. Ova vrsta terapije podrazumeva uklanjanje testosterona, bilo hirurškim odstranjivanjem testisa, bilo davanjem lekova koji sprečavaju lučenje testosterona. U najvećem broju slučajeva, hormonska terapija brzo dovodi do poboljšanja stanja pacijenta, do smanjivanja i nestanka bolova u kostima, i do boljeg mokrenja. Njeno delovanje je, međutim, vremenski ograničeno, i kod većine pacijenata se, posle jedne i po do dve i po godine, tegobe ponovo javljaju, a lečenje je tada neizvesno. Sve ovo ukazuje, zaključuje prof. Lazić, na ogroman značaj brige o sopstvenom zdravlju, pre svega kroz redovne sistematske preglede i blagovremeno javljanje lekaru, čim se pojave prve tegobe.
Gordana Tomljenović
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
|
