IZLOŽBE

Pripremila: Dubravka Marić

Priča o zanemarenom voću

Nestala banka gena

U Galeriji nauke i tehnike SANU u Beogradu, od 5. septembra do 5. oktobra 2013. priređena je izložba pod nazivom „Staro i nestalo voće Srbije“; izmamila je po koju suzu u oku mnogih starijih posetilaca. Verovatno će se to ponavljati širom zemlje u mestima gde će u predstojećem periodu gostovati ova izložba, čiji je autor Aleksandra Savić, viši kustos Prirodnjačkog muzeja u Beogradu, a autor crteža likovni tehničar Bora Milićević.

Priča o starom i nestalom voću Srbije, ujedno je i priča o našoj istoriji, običajima i tradiciji. Iako ih je u stvarnosti mnogo više, na izložbi su predstavljene 64 autohtone sorte jabuka, krušaka i šljiva. Za mnoge među njima ne zna se kada su tačno i pod kojim okolnostima dospele u ove krajeve. Većina i danas postoji u okućnicama i voćnjacima seoskih domaćinstava širom Srbije, i to uglavnom u starim domaćinstvima i domaćinstvima zaljubljenika u staro voće. Pojedine sorte se čak i komercijalno gaje kao organska hrana, ali preko 20 njih ipak nisu sačuvane. Možda zato što je reč o sortama čiji je plod bio nepogodan za skladištenje do proleća, pa nisu mogle da posluže kao riznica vitamina i minerala kojima bi se obogatila oskudna zimska ishrana, ili im je plod prosto bio presitan, opor ili mekanog mesa (iako se nama čini da će pre biti da je glavni razlog odumiranje sela). Mi smo ih zaboravili, premda su autohtone sorte, i to ne samo voća, prirodna „banka gena“.

- To su sorte koje su danas uglavnom očuvane u obliku stabala starih i preko stotinu godina, od kojih neka daju više od 500 kg voća po sezoni! Te sorte nestaju, a lako ih je obnoviti prekalemljivanjem na mlada stabla divljih podloga. Ovo voće je veoma pogodno da se njime oplemene druge sorte. Pogodno je i da se pomoću njega dobiju nove sorte kod kojih bi se neke njihove dobre osobine, kao što su otpornost prema štetočinama i nepovoljnim uticajima sredine, iskoristile za komercijalno gajenje. One su donori gena koji plodu daju trajnost, ukus, aromu, boju, veličinu, kvalitet... Različite sorte uspevaju na mnogim mikroklimatskim podnebljima. Negde se bolje a negde lošije adaptiraju; tamo gde im više „prija“, i plod će biti lepši i kvalitetniji. U pratećoj publikaciji „Staro i nestalo voće Srbije“ dala sam neke preporuke kako gajiti autohtone sorte. Mada, ovo je više popularna literatura, čiji je cilj da skrene pažnju na voće koje nestaje, a ima veliku biološku vrednost - istakla je Aleksandra Savić, viši kustos Prirodnjačkog muzeja i načelnik Odeljenja za marketing, edukaciju i komunikaciju.

Aleksandar veliki i Turci

Nazivi autohtonog voća su narodni, većinom su lokalnog karaktera, ali su prihvaćeni i u nauci. Voće je dobijalo naziv ili prema vremenu kada postaje zrelo (šljiva ranka, jabuka petrovača, kruška jagodarka, ječmenjača, pšeničarka, miholjača) ili lokalitetu gde je nađeno, odnosno prema poreklu (šljiva dragačevka, kruška karamanka, kruška stambolka, šljiva moravka ili dragačevka), ali i u skladu sa osobinama ploda - oblikom, ukusom, mirisom, pa čak i sa sastavom (jabuka pamuklija, kruška lubeničarka ili medunak, jabuka šarunka, zelenika, slatkara, kiseljača ili šljiva gorčivka). Za mnoge sorte voća se ne zna kada su i pod kakvim okolnostima dospele na našu teritoriju. Poznato je da su u početku gajene isključivo na imanjima srpskog srednjovekovnog plemstva i imanjima manastira; prema nekim zapisima, još je Sveti Sava kalemio jabuku budimku u okolini manastira Đurđevi stupovi. Na našem području prvo su se gajili jabuka, kruška, orah i pitomi kesten, a tek od 18. veka i šljiva.

- Prema nekim izvorima, šljivu je na ove prostore doneo Aleksandar Makedonski u 4.veku pre nove ere, a prema drugima, ona je kod nas stigla sa Turcima. Ipak, može se reći da ovo naše kontinetalno domaće voće potiče sa istog mesta - iz Male Azije, koja je centar biodiverziteta za mnoge vrste, pa i sorte voća. Kajsija je poreklom iz Kine, ali je takođe tu doneta, tačnije u Jermeniju, i njen latinski naziv Prunus armeniaca ili jermenska jabuka, ukazuje na to - objašnjava Aleksandra Savić, koja je pre devet godina oformila Zbirku voća u Prirodnjačkom muzeju u Beogradu. U njoj se sada nalazi preko 18 kutija herbarskog materijala (jedan mali deo tog materijala predstavljen je i na izložbi) sa uzorcima voća koje se nalazilo na terenu skoro čitave Srbije.

Da bi i u javnosti bila skrenuta pažnja na voće koje nestaje, Bora Milićević, likovni tehničar Prirodnjačkog muzeja, je prema postojećim crtežima i navodima iz literature o autohtonim sortama, nacrtao njihove plodove; Aleksandra Savić je osmislila koncept izložbe i pratećeg kataloga, a Snežana Rajković iz kompanije Creatis se postarala za dizajn. Osim fotografija i crteža, prikazani su predmeti koji su tipični za upotrebu ovog voća kod nas, kao i literatura sa savetima o njegovom uzgoju (među najstarijima je knjiga „Baščovan“ Pavla Bibiča iz 1864. godine), kao i autentične fotografije srpskog sela u pratećoj publikaciji.

I dok su stare sorte voća imale izvanredan privredni značaj u proteklim vekovima naše istorije, pa je tako izvoz pekmeza, rakije, suvih i svežih šljiva spasao Srbiju od gladi krajem 19. i početkom 20. veka, danas su zanemarene. Oni koji su imali sreće da probaju voće čarobnih naziva, mirisa i ukusa, nikada ih neće zaboraviti, ali će im posle ovoga možda ostati gorak ukus u ustima jer su izgubili nešto dragoceno. Oni koji ih nisu probali mogu samo da žale i zbog jednog i zbog drugog.

Dubravka Marić

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja