PALEONTOLOGIJA

Pripremio: I. Jakšić

Sibir kao utočište živih vrsta

Džinovski molekularni zamrzivač

Kada se pomene reč Sibir, mnogi odmah pomisle na prostor prepun snega i leda. Međutim, sudeći prema najnovijim istraživanjima, Sibir je nekada bio sasvim drugačiji: utočište i sklonište od surove zime poslednjeg ledenog doba.

Analiza starih DNK iz regiona oslikava veoma uravnotežen biljni i životinjski svet „ u kandžama sve nižih temperatura “ . Otkrića bi mogla da pomognu u predviđanju adaptacije ekosistema na buduće klimatske promene. Trajno zaleđeno tlo Sibira, Aljaske i Kanade čuvaju DNK praistorijskih biljaka, gljiva i životinja. Pojedini naučnici nazivaju ovo tlo džinovskim molekularnim zamrživačem.

Glečerski led takođe sadrži praistorijski DNK ali je permafrost (zemljište koje se nalazi na temperaturi tačke topljenja, odnosno mržnjenja vode) mnogo zastupljeniji od leda, tako da bi trebalo da pruži kompletniju sliku efekata praistorijskih klimatskih promena. Nedavno su naučnici na jugu Australije obelodanili prve rezultate analize DNK iz sibirskog permafrosta. Uzorci su uzeti iz zaleđenih sedimenata starih 15 do 25 hiljada godina, pronađeni na severoistoku Sibira.

Tragom uzorka permafrosta

Pre približno 20 hiljada godina, temperatura je naglo opala tako da je ledeni prekrivač okovao veći deo severne hemisfere. Međutim, delovi Sibira, Kanade i Aljaske su, očigledno, „ izbegli “ ledene naslage. Fosili i polen koji su pronađeni u ovim regionima ukazuju na to da su ta područja bila azil za biljke i životinje u praistoriji. Neki naučnici smatraju da treba proučiti DNK gljiva kako bi se dobila potpuna slika o životnoj sredini toga doba. Jer, mnoge gljive se hrane biljkama što ukazuju na neke činjenice o biljnom svetu tog vremena.

Zahvaljujući količini od preko 20 uzoraka permafrosta, naučnici su identifikovali oko 40 vrsta gljiva koje su uspevale u periodu poslednjeg ledenog doba. Taj broj je za sve njih iznenađenje; raznolikost pronađenih vrsta je dokaz da je u severnom Sibiru bilo sasvim dovoljno biljnog sveta presudnog za njihov opstanak. Pomenuta količina biljnih vrsta bi dalje omogućavala opstanak raznolikih vrsta sisara. Uzorci zaista sadrže DNK runastog nosoroga ( Coelodonta antiquitatis ), runastog mamuta ( Mammuthus primigenius ), irvasa ( Rangifer tarandus ) i losa ( Alces alces ) koji datiraju iz perioda pre 15 do 25 hiljada godina.

Inercija ekosistema

U međuvremenu, naučnici sa Univerziteta u Kopenhagenu, u Danskoj, su uspeli da, pomoću fosila i ostataka polena, rekonstruišu biljni svet čije se stanište nalazilo oko jezera Tajmir, na poluostrvu Tajmir, u severnom Sibiru. Na osnovu 18 uzoraka sa pet različitih mesta u neposrednoj blizini jezera, ekipa stručnjaka je identifikovala 66 biljnih vrsta koje su se tu nalazile u periodu od pre 46 do pre 12 hiljada godina, iako je temperatura u regionu oscilirala za 20 °C u toku ovog perioda. Naučnici su iznenađeni činjenicom da se životna sredina tako dugo održala.

Rezultati istraživanja ne iznenađuju Gregorija Retalaka, sa Univerziteta Oregon , SAD. On izučava ostatke biljaka u fosilizovanom praistorijskom tlu i smatra da se životna sredina održala tako stabilnom zbog inercije ekosistema. U toku su pripreme za analizu drugih uzoraka kako bi se otkrilo na koji su način klimatske promene uticale na floru i faunu Kanade i Aljaske. Rezultati bi se mogli iskoristiti u klimatskim modelima kako bismo procenili eventualne promene zajednica u budućnosti. Gregori Retalak smatra da ta predviđanja nisu moguća dok ne saznamo kako su na floru i faunu uticali veliki impulsi zagrevanja od pre 125 hiljada do pre 70 hiljada godina.

I. Jakšić