NAUKA KAO ŽIVOT

Priredio: Miloslav Rajković

Dr Dragan Micić endokrinolog

Traganje za tajnama metabolizma

Na evropskom kongresu o gojaznosti, održanom u Helsinkiju ove godine, dr Dragan Micić , redovni profesor interne medicine i šef Katedre za endokrinologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu, održao je predavanje o leptinu, novom hormonu, izolovanom pre pet godima, koji se primenjuje u lečenju lipodistrofije (nedostatku potkožnog masnog tkiva). Predavanje prof. Micića imalo je odjeka i na drugoj strani Atlantika. Jedna američka kompanija je pozvala srpskog lekara da o predmetu svog saopštenja napiše poglavlje za knjigu o gojaznosti koju je nameravala da izda. Bio je to poziv koji se ne odbija.

Profesor Micić je mnogo puta do sada skretao pažnju domaće i svetske stručne javnosti rezultatitima svog naučno-istraživačkog rada i kliničke prakse. U najuglednijim stranim časopisima, koji prate tokove savremene endokrinologije, kao što su Clinical Endocrinology, Journal of Clinical Endocrinology and Metabolism, Metabolism, Journal of Endocrinological Investigation, European Journal Endocrinology, profesor Micić je dosad objavio 89 radova. Ovih dana uredništvo časopisa za šećernu bolest Diabetes Research and Clincal Practice, koji izlazi u Njukaslu, primilo je Micićev rad o kontroli lučenja hormona rastenja u dijabetesu tipa 2 pri raznim nivoima šećera u krvi.

To je značajno priznanje pošto je reč o eminentnom časopisu. Moji saradnici i ja smo na tom poslu proveli poslednje dve godine - kaže Micić.

Stodeset Micićevih naučnih radova publikovano je u domaćoj periodici. Autor je 66 poglavlja u stručnim knjigama i udžbenicima. Prema dokumentaciji Narodne biblioteke Srbije, Micićevi radovi su citirani 340 puta ( vid. Science Citation lndex). Dosadašnji naučni i praktični rezultati svrstali su profesora Micića medju vodeće endokrinologe u nas i u svetu. Odeljenje medicinskih nauka SANU je podržalo kandidaturu prof. dr Dragana Micića za dopisnog člana.

Micićevo opredeljenje za endokrinologiju, prema vlastitom mišljenju, možda je više stvar slučajnosti nego ličnog izbora, kao i sam predmet njegovog naučnog interesovanja.

Pored vodjenja Katedre za endokrinologiju Medicinskog fakulteta, prof. dr Dragan Micić je načelnik Odeljenja za endokrinološke i metaboličke poremećaje instituta za endokrinologiju, član Medjuodeljenjskog odbora za humanu reprodukciju SANU, predsednik Udru ž enja za borbu protiv gojaznosti Srbije i Crne Gore. Član je Evropske endokrinološke federacije, Američke asocijacija za dijabetes, Medjunarodne asocijacije za dijabetes (sa sedištem u Engleskoj), Evropske neuroendokrinološke asocijacije, Evropske i Medjunarodne asocijacije za borbu protiv gojaznosti. Urednik je glasila Kliničkog centra Srbije "Acta clinica" i Glasnika Instituta za štitastu žlezdu.

Posle odsluženja vojnog roka u Pančevu 1976. godine, primljen sam na Endokrinološko odeljenje Interne klinike A. Od prvog dana na klinici počeo sam da se bavim i naučnim istraživanjem, jer me je profesor Dušan Djurić Zinaja odabrao za svog saradnika. Za magistarski rad sam dobio temu: "Insulinemija i steroidi u toku bolne faze ulukusne grizlice». O toj, u velikoj meri, provokativnoj temi bilo je u to vreme malo literature. Medjutim, ispostavilo se da smo mogli da predvidimo neke stvari koje će se kasnije razvijati, kao što su crevni hormoni. Bio sam, dakle, orijentisan na funkcionisanje enteroinsularne osovine koja šalje poruku kad hrana dospe u tanko crevo i priprema hormonske regulatore - insulin i glukagon - da odreaguju da održimo nivo šećera u krvi - priča o počecima naučne karijere profesor Micić.

Na Internoj klinici A, Dragan Micić je kao mlad lekar i naučnik prošao dobru endokrinološku školu. Na OdeIjenju endokrinologije bili su, pored prof. Djurića, Jovan Mićić, Milica Nešović i Vera Popović. Potom se usavršavao na vodećim endokrinološkim

školama u Evropi i Americi, kod profesora Besera u bolnici "Sent Bartolomeo" i Džejkobsa u bolnici "MidIseks" u Londonu, na čuvenom Džoslinovom institutu za dijabetes i u bolnici "Piter Bent Brigam" u Bostonu, kod pofesora Vilijamsa na Harvardu i u Memorijalnoj bolnici (Steno Memorial Hospital) u Kopenhagenu. Saznanja stečena na ovim eminentnim obrazovnim i kliničkim ustanovama Dragan Micić je utkao u osnovne postulate svog naučnog i istraživačkog rada.

Poslednjih deset godina moj tim i ja smo uspostavili izuzetno plodnu saradnju sa timom profesora Felipea Kazanueve sa Univerziteta u Santjago de Kampostelo, u Španiji. Ta saradnja je rezultirala serijom, po mom uverenju, mojih najboljih radova, publikovanih u vodećim svetskim endokrinološkim časopisima -ističe prof. Micić. Važno je podvući činjenicu da su ti radovi nastali u, za našu nauku, nikad težoj materijalnoj i finansijskoj situaciji i pod embargom svake komunikacije sveta sa našom zemljom. Zašto smo uspeli? Verovatno je to i neki vid srpskog inata koji nas tera da i u nemogućim uslovima budemo bolji od ostalih. S druge strane, španske kolege su nam omogućile nabavku neophodnih reagenasa i hormonskih kitova.

Poruka prof. dr Dragana Micića iz ovog slučaja jeste da Srbija kao mala i siromašna zemlja nema velike materijalne mogućnosti i mora biti integrisana u medjunarodne projekte. To je jedini način da pamet koja nam ne nedostaje uspešno plasiramo u svetu i budemo u dobrim istraživačkim timovima i uglednim časopisima. Put koji sam prošao sa svojim timom - naglašava ovaj priznati endokrinolog - upravo je ilustracija takvog pristupa. Najpogubnije je zatvaranje u lokalne feude, bez mogućnosti poredjenja sa svetom. Zahvaljujući razvoju elektronskih komunikacija, internetui pab netu, lako se meri specifična težina svakog istraživača. Broj referenci na pab netu je neka vrsta naše legitimacije. To je,veli, trenutno i klima na Medicinskom fakultetu. Novo rukovodstvo, posebno akademik Vlada Kostić, nastoji da u istraživački rad uvede medjunarodne standarde.

Na pitanje gde je naša endokrinologija u odnosu na svet, prof. dr Micić odgovara:

Od 1976. godine sam u ovom poslu. Imam previše iskustva i mislim da mogu na pravi način odmeriti gde smo u odnosu na druge. Pameću i sposobnošću naših Ijudi sasvim smo kompatibilni sa svetom. Limitiraju nas materijalne mogućnosti i oprema. Jedan od izlaza vidim u medjunarodnoj saradnji koja omogućava da budemo ravnopravni partner. Prošlo je vreme kada nije bilo stručnih publikacija, časopisa, literature. Sada kada su nam dostupne sve relevantne informacije, mislim da smo i konkurentniji od drugih.

Profesor Micić podvlači izuzetnu važnost svežih informacija u medicini. Elektronski mediji imaju danas u tome nezamenjivu ulogu.

Pre nekoliko godina, profesor Stiven Blum, rukovodilac Odeljenja endokrinologije u londonskoj bolnici "Hamersmit", poznatoj po ispitivanju crevnih hormona, održao je predavanje o ulozi elektronskih medija u svakodnevnom životu istraživača u medicini. Doktor Bium počinje radni dan čitanjem elektronskih izdanja novina, a zatim svih mogudh časopisa u istoj formi. Sve češće ujutru, i sam provodim sat ili sat i po pred računarima (kod kuće ih imam četiri), sa strahom da neku novu informaciju neću primetiti. Postoje različite baze podataka, mnogobrojni časopisi i servisi informacija. Dovoljno je dati ključnu reč ili "topik" i dobijete insert koji vas interesuje. Strah me u ovom slučaju zapravo drži u formi, ne dozvoljava da se opustim.

Endokrinologija je samo jedna od disciplina u intemoj medicini. Profesor interne medicine i endokrinologije, smatra Dragan Micić, treba da poznaje čitavu endokrinologiju, a ne samo jedan njen deo, bez obzira na uže polje istraživanja.

Ne volim da budem, kako se to u žargonu kaže, fah idiot, da poznajem samo jednu oblast. Još uvek grčevito pokušavam da pratim sve oblasti, da budem u svim tokovima. Zasad u tome uspevam, najviše zahvaljujući elektronskoj revoluciji kojaje u internoj medicini nove informacije učinila istovremeno dostupnim i u Londonu, i u Moskvi i u Beogradu. Ranije je postojao vremenski jaz zbog čega smo najviše i kasnili za drugima. Naučnoistraživački interes prof. dr Micića je fokusiran na šećernu bolest i hormon rasta (njegovo lučenje i ponašanje u raznim endokrinološkim oboljenjima). Fenomen gojaznosti je treća oblast kojoj sve više posvećuje pažnju. Ministarstvo zdravlja Repubiike Srbije izabralo je prof. Micića za koordinatora grupe koja piše nacionalni program za borbu protiv gojaznosti. - To je, takodje, interesantna oblast, s obzirom na raširenost gojaznosti medju stanovništvom Srbije i Crne Gore i posledice koja ona nosi. Čak polovina gradskog stanovništva je gojazno, skoro svaki drugi čovek ima probleme sa poremećajem telesne težine - navodi Micić.

Zašto se čovek goji?

Povećan unos hrane i manjak potrošnje energije čini osnovu čitave priče. Medjutim, ne treba zaboraviti genetski faktor, manjak kretanja i fizičke aktivnosti. Hipoteza o "škrtom genu" daje jedno moguće i svakako zanimljivo objašnjenje. Praistorijski čovek je bio iovac, morao je da obezbedi hranu i da je sačuva. Čovekov organizam je, tokom evolucije, pravio takve enzimske mašinerije na periferiji u kojima je štedeo energiju. One su bile delotvorne u paleolitu. U XXI veku kada imamo izobilje hrane na svakom ćošku, kada se krećemo kolima i malo pešice, taj nekad delotvorni mehanizam je postao nedelotvoran i čak opasan po čoveka - kaže Micić. Jedna od poruka nacionalnog programa glasiće: smanjiti unos hrane i povećati fizičko kretanje. U praksi to nimalo nije lako sprovesti.

Interesantna je pojava da neko brže, a neko sporije povećava telesnu masu. I obrnuto: neko omršavi i zadrži to stanje, drugi izgubi deset i više kilograma i brzo ih povrati. Profesor Micić tu pojavu tumači aktivnošću enzima na perifieriji. Dva enzima, USP-II i USP-III imaju u tome posebno važnu ulogu. Oni determinišu našu energetsku potrošnju u stanju tnirovanja. Kako stimulisati enzime za potrošnju energije dok čovekov organizam nije aktivan? Odgovor na ovo pitanje umnogome bi razrešio problem neželjenog poremećaja telesne težine.

Radni dan profesora Dragana Micića traje osamnaest sati. Kad nije za katedrom, u naučnoj laboratoriji, u ordinaciji ili zadubljen u veb sajtove, u društvu je bolesnika. Kaže, još ga profesionalno privlači pregled bolesnika, neposredni kontakt sa obolelom osobom.

Svaka nova ambulanta za mene je izazov. Imam priliku da radim kao konsultant u Institutu za štitastu žlezdu na Zlatiboru. Tamo se leči veliki broj pacijenata. I pored dugog niza godina u praksi, svaki novi pacijent je novi izazov. Pruža vam mogućnost da proverite ono što ste pročitali.

Na Institutu za endokrinologiju, dijabetes i bolesti metabolizma u Beogradu, Dragan Micić od 1988. godine, kada se vratio sa Džoslinovog instituta za dijabetes u Bostonu, vodi klinički seminar. Svakog ponedeljka u podne čitav kolegijum Instituta, lekari specijalizanti i studenti prate prikaze siučajeva bolesnika, sa kraćim osvrtom na najnoviju literaturu.

Preneo sam tu vrstu seminara sa vodećeg američkog instituta za dijabetes, jer je mnogostruko koristan. Imali smo do sada više od 480 prikaza, a svake godine publikujemo 40 odabranih. Seminar smo držali i za vreme bombardovanja. Deseti tom edicije «Klinička endokrinologija -Odabrani slučajevi« obuhvata upravo prikaze iz tog tragičnog perioda -kaže Dragan Micić. U predgovoru desetom tomu piše da ova edicija "predstavlja svedočenje o razvoju endokrinološke škole na Medicinskom fakultetu u Beogradu, a sam klinički seminar, na kome su saopšteni svi odabrani slučajevi, otvorenu i kritičku tribinu, jedinstvenu u našoj zemlji".

Na zidu iznad radnog stola, u Micićevom kabinetu na Institutu, stoji ova misao vodilja: The stay on top in your field, you need to have the best research staff, the best research facility, the best research tools. Zato kad govori o rezultatima svog istraživačkog rada, neizostavno ističe i zasluge svojih saradnika. Nesporno je u svemu tome i mnogo utrošene lične energije. - Radim i popodne, kod kuće - veli. - Voleo bih da mogu da zaključam firmu, ali poslovi to prosto ne dozvoljavaju. To jeste žrtva, ali kažem kolegama, sami smo to izabrali.

Poslednjih pet-šest godina, reći će, gotovo da nema slobodnog vremena.

Imam utisak da sam ranije mogao više da se posvetim stvarima van medicine. Privlačile su me tehničke stvari. Vožnja čamcem i opravka brodskih motora bila je jedno vreme moja omiljena zabava. Kupim jednom prilikom Perkinsov motor od 18 konjskih snaga, trideset godina star, sa neispravnom pumpom za benzin. Zatražim pomoć kod najbližeg majstora, a on se izgovori da se zbog starosti motora ništa ne može uraditi. Ipak, posle nekog vremena, uputi me na neke Ijude u Pančevu koji su isti problem rešili sa Tomosovom pumpom. Taj savet je bio dovoljan. Napravim istu kombinaciju i pokažem majstoru šta sam uradio. On digne naočari, pogleda me i upita šta sam po zanimanju. Kažem, lekar. U tom trenutku je otvorio sve fajlove, komunikacija je krenula i mi smo danas izvanredni prijateiji. Posle tričetiri godine, neki čovek me čeka pred ordinacijom. Kaže da ima muke sa Perkinsovim motorom i da mu je majstor Mile Džonson rekao da samo doktor Micić može da mu pomogne. Toga se rado sećam. Ali, danas se svih tih motora samo rado sećam. Stoje pokriveni paučinom. Za njih više nemam vremena - priča sa setom internista zaljubljen u tehničke antikvitete. Brodske motore su zamenili stari bicikli. Veli, ima jedan za točak duži od ostalih. Kadgod se sa njim pojavi u biciklističkom društvu na Ušću, svi se redom krste. Kad je ostavio bicikle, latio se starih pisaćih mašina... Sada ga još drži Ijubav prema starim lampama.

Imam dobro opremljenu radionicu sa alatom, lepo složenim u jednom kutku. Posle sati i sati sedenja i pisanja, moram da napravim pauzu. Onda se latim alata i nešto čačkam. To me relaksira. Na žalost, i u radionici sam sve kraće.

Kada profesor Micić otkrije Ijubav prema tehnici, onda nema mesta čudjenju što je svojevremeno sa svojim timom, u toku noći, uključio tek pristigli veštački endokrino pankreas. Vredan tadašnjih 120.000 dolara. Prvi u svetu. Institut je potom postao edukativni centar za lekare VMA i Ljubljane.

Afinitet prema tehnici, kaže, nije mogao da nasledi od roditelja. Otac nije umeo ni ekser da zakuca.

Verujem da mi je tu Ijubav usadio deda po majci. Moji roditelji su pedesetih godina otišli u Kragujevac, gde je otac osnovao Infektivno odeljenje Medicinskog centra, a ja sam sa dedom ostao u Beogradu. Taj moj deda, Ljubomir Čaluković iz Takova, u ranoj mladosti bravar u Čačku, dočekao je kraj radnog veka kao šef garaže Gradskog saobraćajnog preduzeća u Beogradu. Tek ovih dana sam saznao da je bio član prve automobilističke čete Kraljevine Srbije. Više je kao vozač proveo na usavršavanju u inostranstvu nego ja kao lekar. Eto, i to govori koliko je ona mala Srbija bila ozbiljna država i o svemu vodila računa. I dok je deda Ljubomir prošao golgotu povlačenja srpske vojske kroz Albaniju, deda po ocu, Dušan poginuo je na Ceru 1914, pre nego što se moj otac rodio. Kad malo zakopate po anamnezi, vidite da je to sudbina mnogih srpskih porodica.

Danas kada je endokrinolog Dragan Micić na pragu "kuće besmrtnika", zanimljivo je pomenuti da je bio u nedoumici šta da studira: elektrotehniku ili medicinu.

Gimnaziju sam učio u Kragujevcu. Bio sam maturant generacije a tema mog maturskog rada bila je atomsko jezgro. Bio sam sasvim usmeren prema tehničkim predmetima i odličan matematičar. Imao sam potpunu slobodu u izboru studija. Profesor matematike Milivojevićje bio strašno razočaran kada je čuo da sam upisao medicinu, a pokojni otac nije u to verovao dok nisam pokazao indeks Medicinskog fakluteta".

Miloslav Rajković