ŽIVI SVET SRBIJE

Dr Ana Paunović

Divljina pod snegom

Do hrane - skokom kroz led

Zima menja ritam života u prirodi. Kada sneg prekrije planinske i šumske predele Srbije, ekosistemi prividno utihnu, ali zapravo ulaze u jednu od najdinamičnijih faza godine. Niže temperature, manjak hrane i kraći dani predstavljaju test izdržljivosti za divlje vrste, dok tragovi na snegu otkrivaju njihov skriveni svet. Upravo tokom zimskih meseci mnoge životinje pokazuju obrasce ponašanja koji se retko mogu videti u toplijem delu godine - od borbe za plen, preko teritorijalnih sukoba, do prilagođavanja ekstremnim uslovima. Zimski pejzaži ne skrivaju samo lepotu, već i ključne procese koji oblikuju ravnotežu naših prirodnih staništa.

Dok mnoge životinje provode najhladnije mesece skrivene u svojim skrovištima, u prirodi Srbije ima onih koje ni u najdubljoj zimi ne napuštaju svakodnevni ritam. Dok sneg prekriva šume i polja a mraz steže zemlju, čitav jedan svet i dalje živi, prilagođen hladnoći, tišini i izazovima koje donose zimski meseci. Srne, divlje svinje, lisice i ptice grabljivice ostaju aktivne i budne, svaka sa svojim strategijama preživljavanja, svaka sa svojom zimskom pričom.
Srna (Capreolus capreolus) deluje nežno, ali je veoma dobro prilagođena zimskim uslovima. Kako dani postaju kraći, menja dnevni ritam i kreće se u mirnijim delovima dana. Tokom zime se često okuplja u manje grupe radi bolje zaštite. Njena zimska dlaka postaje gušća i tamnija, sa sivim tonovima, što joj omogućava efikasnije uklapanje u šumsko okruženje. Zahvaljujući laganom i tihom kretanju po snegu, srna može da se kreće na većim površinama uz minimalno trošenje energije.
Lisica (Vulpes vulpes) je vrlo prilagodljiva i ostaje aktivna tokom cele zime. Za razliku od mnogih životinja, ne menja značajno ritam aktivnosti i nastavlja intenzivno da lovi. Njene uši su izuzetno osetljive i registruju zvukove koji dolaze ispod snežnog pokrivača, poput kretanja malih glodara u tunelima ispod površine. Kada locira plen, lisica izvodi karakterističan skok kojim probija sneg i hvata životinju. Foto-zamke često beleže ove skokove  jer prikazuju tipičan način lova i visoku efikasnost lisice u zimskom periodu.

Divlje svinje (Sus scrofa) nemaju mogućnost da se povuku u dugačak san i zato su neumorne tokom cele zime. Njihovo krzno postaje gušće, a masne naslage koje stvaraju tokom godine štite ih od hladnoće. Hranu pronalaze kopanjem smrznutog tla i prevrću ga snažnim njuškama, često dolazeći bliže naseljima i oranicama u potrazi za nečim jestivim. Iako takva potraga ponekad izaziva nezadovoljstvo meštana, ona govori o neverovatnoj sposobnosti ove vrste da opstane i u najizazovnijim uslovima.
Zimu uspešno preživljavaju i ptice grabljivice, poput mišara, jastrebova i sova. One koriste belinu snega kao saveznika jer se plen lakše uočava, naročito u danima kada je tišina potpuna a pokreti malih sisara retki i oprezni. Dok se mnoge životinje povlače u zaklon, grabljivice zauzimaju visine i iz njih strpljivo nadgledaju prostranstva, oslanjajući se na oštar vid i iskustvo koje im omogućava da i u siromašnim zimskim uslovima pronađu dovoljno hrane.

Vuk u snegu - mit ili stvarnost

Sivi vuk (Canis lupus) je jedna od najprilagođenijih predatora u Srbiji, a zimski uslovi posebno ističu njegove biološke i društvene osobine. Kada sneg prekrije planinske zone kao što su Tara, Golija, Kopaonik, Stara planina, Pešter i delovi južnog Banata, pejzaž se menja, ali i dinamika čopora. Zima donosi niže temperature, oskudniji plen i otežano kretanje, ali za vuka to nije vreme mirovanja već intenzivne aktivnosti. Upravo tada ova vrsta pokazuje sve svoje prilagođene fizičke i socijalne osobine koje su joj omogućile da opstane na širokom području Evrope.
Telo vuka je oblikovano za izdržljivost u zimskim uslovima. Mišićavo telo, snažan grudni koš, jak vrat i duge noge omogućavaju mu da se stabilno kreće i po dubokom snegu, održavajući trčanje brzinom oko dvadeset kilometara na sat. Zahvaljujući tome, vuk može da prelazi veoma velike razdaljine pretražujući teritoriju. Vukovi zimi doživljavaju najjači energetski pritisak. Plen je manje dostupan, a životinje koje love često su i same iscrpljene uslovima. Vuk se hrani srndaćima, jelenima, divljim svinjama, zečevima, glodarima i drugim manjim životinjama, a tokom zime sve češće posećuje i ivice naselja privučen mirisom stoke ili otpadaka hrane.
Zbog snažno izražene hijerarhije u čoporu, raspodela ulovljene hrane nije uvek ravnopravna. Mladim i nisko rangiranim mužjacima zima predstavlja posebno težak period, jer upravo oni prvi osećaju posledice oskudice. To ih često navodi na migraciju i napuštanje čopora, što ima važnu ulogu u održavanju genetske raznovrsnosti populacije. Zima je i ključno vreme za reproduktivne procese. Čopori koji u Srbiji najčešće broje od pet do osam članova, u ovom periodu najjasnije ispoljavaju svoju društvenu strukturu. Dominantan, takozvani alfa par, jedini se pari tokom februara ili marta. Nakon oko šezdeset tri dana graviditeta, mladunci dolaze na svet u aprilu ili maju, ali pripreme za okot počinju usred zime. U ovom periodu često dolazi do borbi između čopora, naročito kada se teritorije preklapaju ili se formiraju novi parovi. Te borbe ponekad imaju fatalan ishod. O mladuncima se brinu oba roditelja, ali i druge ženke koje se te godine nisu parile i koje mogu imati ulogu pomoćnih majki, što dodatno učvršćuje socijalnu koheziju čopora.

Zima utiče i na komunikaciju vukova. Zavijanje ima posebno važnu funkciju u uslovima smanjene vidljivosti i velike udaljenosti između članova čopora. Vukovi zavijaju nakon lova da bi se okupili i podelili plen, ali i da bi održali kontakt na daljinu koji može dopreti i do osam kilometara. Suprotno raširenim zabludama, vuk ne zavija na mesec već se oglašava bez obzira na svetlost neba. Hemijska komunikacija takođe postaje intenzivnija zimi, jer se teritorije obnavljaju i učvršćuju u trenutku kada počinje reproduktivni ciklus. Zimski period je od izuzetnog značaja i za naučno istraživanje ove vrste. Sneg omogućava precizno praćenje tragova, pa je upravo tada moguće odrediti veličinu teritorija, brojnost jedinki, prisustvo novih članova i dinamiku kretanja čopora. U kombinaciji sa kamerama-zamkama i DNK analizama, zimsko praćenje predstavlja najpouzdaniji metod za prikupljanje podataka o populaciji vuka u Srbiji.
Procene govore da na teritoriji Srbije živi oko osam stotina jedinki vuka i da je populacija stabilna. U Vojvodini se vuk javlja sporadično, osim u Deliblatskoj peščari gde živi manja, izdvojena grupa. U južnom Banatu prisutan je karpatski tip vuka, dok ostatkom Srbije dominira balkanski, odnosno dinarski tip sivog vuka. Iako se vuk nalazi na vrhu lanca ishrane i nema prirodnih neprijatelja, pritisci na populaciju i dalje su značajni: fragmentacija staništa, nezakonito ubijanje, trovanje i konflikti sa stočarima posebno dolaze do izražaja zimi kada vukovi češće dolaze u kontakt sa ljudima.

Vidra u zimskom ritmu

ostaju aktivne, pokazujući izuzetnu prilagodljivost hladnim uslovima. Za razliku od mnogih životinja koje u ovom periodu smanjuju aktivnost ili se povlače u skrovišta, vidre nastavljaju svoj svakodnevni život u i oko reka i potoka, tražeći hranu, obilazeći lovišta i ostavljajući tragove u snegu koji otkrivaju njihovo kretanje i rutine. Njihova aktivnost zimi postaje naročito vidljiva biolozima i ljubiteljima prirode, jer tragovi na obalama i snegu pružaju uvid u dinamiku ovih spretnih i prilagodljivih životinja.
Vidre se hrane pretežno ribom, rakovima i sitnim vodozemcima, a njihova izuzetna spretnost u vodi omogućava im da čak i pod slojem leda love efikasno i precizno. Krzno vidre je gusto i vodootporno, hladna voda im ne ugrožava telesnu toplotu, dok rep i snažne noge služe kao upravljači pri brzim i naglim pokretima ispod površine. Ovi sisari rečnih ekosistema pokazuju savršenu kombinaciju snage, agilnosti i preciznog instinkta, a zimski period dodatno ističe njihovu otpornost.
U Srbiji vidre naseljavaju oblasti sa čistom i dobro očuvanom vodom. Najvažnija staništa uključuju gornji i srednji tok Dunava i njegove pritoke, Drinu, Moravu i Tisu, dok se značajne populacije nalaze i u Specijalnom rezervatu prirode Zasavica, sa gustom vegetacijom uz reke i močvare sa obiljem hrane. Planinske reke i potoci u zapadnoj, centralnoj i jugoistočnoj Srbiji takođe su dom ovim životinjama, naročito na područjima sa minimalnim ljudskim uticajem. Povremeno se vidre, zimi, mogu zabeležiti i u Vojvodini, duž manjih reka, kanala i rečnih rukavaca sa čistom vodom i zaklonjenim obalama.
Zimski život vidri pokazuje savršenu ravnotežu između stalne potrage za hranom i očuvanja energije, između opreza i potrebe za kretanjem kroz zaleđene reke i potoke. Aktivne su i tokom najhladnijih meseci, a tragovi koje ostavljaju u snegu i na obalama predstavljaju tihi zapis njihove prisutnosti i prilagođenosti zimskim izazovima. Prisustvo vidri u Srbiji, njihovo plivanje ispod leda, lov i kretanje između lovišta, simbolizuju vitalnost i neprekinuti ritam ekosistema rečnih staništa, dok priroda nastavlja svoj neumoljivi ciklus života čak i u najhladnijim mesecima. Vidra je zaštićena u mnogim delovima Evrope, a u Srbiji ima status strogo zaštićene vrste.

 Brane dabrova - inženjeri prirode na ledu

Kada se reke prekriju ledom, a obale stegne prvi ozbiljan mraz, dabrovi su već duboko u zimskom režimu. Mesecima pre toga gradili su brane i kolibe, pa trenutak kada se površina vode zaledi za njih ne predstavlja iznenađenje već početak perioda u kojem njihove građevine pokazuju punu funkciju. Dabrovi (Castor fiber), vrsta koja se vratila u Srbiju nakon više od jednog veka odsustva, danas su ponovo česti stanovnici vlažnih staništa duž gotovo celog toka Dunava (do Đerdapa), a zabeležene su i porodice na Savi, Drini, Kolubari, Tamnavi, kao i širom Vojvodine (Tisa, Begej, Tamiš, kanali). Najjužnije su registrovani kod Kraljeva, na Zapadnoj Moravi i između Aleksinca i Niša, na Južnoj Moravi.

Zimski period najjasnije otkriva koliko su prilagođeni surovim uslovima. Zima njihov svet doslovno seli ispod površine vode. Brane, sastavljene od granja, mulja i oborenih stabala, zadržavaju dovoljno vode da ulaz u kolibu ostane potopljen čak i kada se na površini formira debeo led. Ispod te zaleđene površine dabrovi imaju „podvodni hodnik“ koji vodi direktno u njihovo sklonište. Ovakav raspored omogućava im da se kreću bez izlaganja predatorima poput lisica ili pasa lutalica, ali i da izbegnu smrzavanje koje bi ih pogodilo kada bi morali da izlaze na snežne obale.
Hranu obezbeđuju unapred, još tokom jeseni. Grane topole, vrbe i jove, koje najviše vole, zabadaju u vodu pored brane kako bi ostale pristupačne i mekane i kada se površina zaledi. Duboko pod vodom, skladištene grančice postaju zimska ostava iz koje dabrovi jedu koru i mekše delove drveta. Njihovi zubi su specijalizovani da se stalno obnavljaju, a sposobnost zadržavanja daha i do petnaest minuta daje im veliku prednost u zimskim uslovima. Gusto krzno ih štiti od hladnoće tako efikasno da voda jedva dopire do spoljnog sloja dlake, dok širok rep služi i kao upravljač i kao sloj masnih rezervi.

Zimske brane dabrova nisu važne samo za njih. One menjaju tok vode, usporavaju eroziju i stvaraju male bare i poplavne zone koje postaju važna staništa za mnoge druge vrste. U najhladnijim danima, u tim malim vodenim džepovima opstaju žabe koje prezimljavaju u mulju, ptice koje koriste zaklonjene delove da potraže hranu i ribe koje tu pronalaze nešto stabilnije uslove u odnosu na otvorene tokove. Ispod leda nastaje čitav mali ekosistem koji funkcioniše zahvaljujući aktivnostima jedne vrste.
Povratak dabra u Srbiju smatra se jednim od najuspešnijih primera reintrodukcije u regionu. Procenjuje se da populacija u Srbiji broji 2.000-3.000 jedinki. Od prvih puštanja u prirodu početkom dvadeset prvog veka do danas, populacija je stabilno rasla, a brane duž Drine i u Zasavici postale su simbol obnovljenog prirodnog procesa. Zimske slike tih brana, okovanih ledom, najbolje pokazuju koliko je priroda otporna i koliko brzo može da se regeneriše kada joj se pruži prostora da funkcioniše po sopstvenim pravilima. Dabar je u Srbiji strogo zaštićena vrsta.

Jazavčeve snežne staze

Jazavac (Meles meles) je rasprostranjen po celoj Srbiji, posebno u šumovitim, brežuljkastim i poljoprivrednim područjima. Više je prisutan u istočnoj i zapadnoj Srbiji, kao i na planinskim i brdovitim predelima.Iako ljudima gotovo nikada ne nanosi štetu, jazavac је, kао i vuk i lisica, često bio nepravedno progonjen, uprkos svojoj uglavnom neupadljivoj i korisnoj ulozi u ekosistemu.
Tokom zime ostaje aktivan iako provodi značajan deo dana i noći u svojoj jazbini, koja služi kao sigurno sklonište od hladnoće i predatora. Dok sneg prekriva šumske staze i travnjake, jazavci se ne povlače potpuno u mirovanje već prilagođavaju svoje ponašanje uslovima koji vladaju u najhladnijem periodu godine. Aktivni su pretežno noću, kada je manja mogućnost da budu primetni, ali se njihova potraga za hranom ne zaustavlja ni kada su temperature veoma niske. Izlaze iz jazbine da traže korenasto bilje, glodare, insekte i bobice; njihova ishrana tokom zime pokazuje izuzetnu fleksibilnost i sposobnost prilagođavanja teškim uslovima.

Zimi jazavci često moraju da probijaju smrznuto tlo i slojeve snega kako bi pronašli hranu. Njihovi snažni, stalno rastući zubi omogućavaju im da raskopavaju zemlju i savladavaju grane i korenje skriveno ispod zaleđenih površina. Istovremeno, njihova čula sluha i mirisa postaju posebno osetljiva jer im pomažu da lociraju plen koji se skriva pod snegom ili u tunelima, dok istovremeno prate prisustvo predatora. Snalažljivost i upornost jazavaca tokom zime fasciniraju istraživače, jer se ovi sisari bez straha kreću i u najsurovijim noćima, ostavljajući tragove na snegu koji otkrivaju njihove rutine, puteve između jazbina i mesta gde nalaze hranu.
Jazbine jazavaca u zimskim uslovima postaju male tvrđave života. One su često duboko ispod zemlje, sa više ulaza koji vode u različite odaje, što im omogućava da izbegnu opasnosti i zadrže toplotu u hladnim mesecima. Zimi se jazavci često udružuju u jazbinama radi očuvanja toplote. Unutar ovih skloništa jazavci se odmaraju i čuvaju energiju. Tragovi jazavca na snegu, posebno tokom noći kada je sneg neometano prekrio staze, govore o njegovoj sposobnosti da preživi i u uslovima kada mnoge druge životinje smanjuju aktivnost. Zimski svet jazavaca pokazuje koliko je ova vrsta uporna, prilagodljiva i organizovana, čak i u situacijama kada mraz i sneg otežavaju kretanje i dostupnost hrane.

Veliki tetreb u tišini zimskih šuma

U Srbiji pretežno naseljava planinska područja sa četinarskim i delom mešovitim šumama, mada su njegova optimalna staništa mešovite lišćarsko-četinarske šume. Najčešće se nalazi u šumama molike, munike i bukve, dok je retko prisutan u čistim smrčevim šumama Najznačajnije područje gnežđenja tetreba u Srbiji su Prokletije, gde se procenjuje da se nalazi blizu 90% ukupne nacionalne populacije. Ostali lokaliteti uključuju Šar planinu, Staru planinu, Taru, Kamenu goru i Goliju.
U planinskim i brdovitim predelima Srbije sa dobro očuvanim mešovitim i crnogoričnim šumama, kada sneg prekriva tlo, a mraz obavija grane i iglice bora i smreke, veliki tetreb nastavlja svoj svakodnevni život u skladu sa zimskim izazovima. Ove velike šumske ptice ostaju aktivne i tokom najhladnijih meseci, tražeći hranu i sigurna mesta za odmor, iako je teren često prekriven belinom i otežan zaleđenim stazama.

Aktivne su pretežno u jutarnjim i večernjim satima, kada je svetlo mekše a šuma mirnija, dok se tokom dana povlače među gusto drveće, koristeći zaklon i prilagođavajući ritam kretanja uslovima hladne zime. Veliki tetrebi se u zimskim mesecima hrane pretežno pupoljcima, iglicama bora i smreke, ali pronalaze i bobice koje se zadrže na zimzelenim grmovima i niskim granama. Hrana je oskudna pa ptice pažljivo biraju mesta gde će se zadržati, koristeći oštro oko i iskustvo kako bi otkrile male zaklone sa dostupnom hranom. Sneg i led menjaju njihove uobičajene puteve kretanja pa ptice moraju da stalno balansiraju između dostupnosti hrane i sigurnosti od predatora.
Veliki tetrebi su majstori kamuflaže. Njihovo perje se savršeno uklapa u zimske šumske pejzaže, dok tragovi u snegu otkrivaju njihove aktivnosti i rute između mesta gde se hrane i zaklanjaju. Ujutru ili predveče često se može čuti karakterističan glas velikog tetreba, slab ali prodoran, koji služi za komunikaciju između ptica u šumi i poruke drugim članovima vrste. Zimski život tetreba pokazuje savršenu ravnotežu između štednje energije i stalne potrage za hranom, između opreza i potrebe za kretanjem kroz snežne šumske staze. Oni ostaju aktivni i u mesecima kada su mnoge druge vrste sklonjene ili su pasivne, čineći osnovu zimske dinamike ekosistema planinskih šuma Srbije. Veliki tetreb je strogo zaštićena vrsta u Srbiji i nalazi se na crvenoj listi ugroženih vrsta.

Dr Ana Paunović

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"