DOKUMENTI
Dubravka Marić
Održanje životne sredine
„Zelena povelja Srbije“, naš ekološki ustav
Prof. dr Ljiljana Tomović |
,,Zelena povelja Srbije" predstavlja ekološko zaveštanje akademika Vladimira Stevanovića (1947-2024) narodu Srbije. Povelja je proistekla iz njegovog višedecenijskog prirodnjačkog, naučnog i prosvetiteljskog pregalaštva, i iz iskrene ljubavi prema prirodi Srbije i Balkanskog poluostrva.
„Zelena povelja Srbije“, kao jedan od ključnih strateških dokumenata i smernica za brigu o životnoj sredini u Republici Srbiji, dobila je svoj štampani oblik posle četiri godine, kroz izdanje Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, koje je predstavljeno javnosti krajem septembra. Reč je o radu koji potpisuju akademik SANU Vladimir Stevanović, prof. dr Ljiljana Tomović sa Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu i dr Dragana Đorđević, naučni savetnik iz Centra izvrsnosti za hemiju i inženjering životne sredine Instituta za hemiju, tehnologiju i metalurgiju Univerziteta u Beogradu, a u saradnji sa multidisciplinarnim timom eminentnih domaćih stručnjaka.
Reč je o svojevrsnom „ekološkom ustavu Srbije“, koji treba da obaveže sve donosioce političkih odluka. Stiče se utisak da je reč o jednom pomalo „anahronom“ dokumentu, koji kao da je nastao u 18. veku, u doba Prve industrijske revolucije i prosvetiteljstva.
„U nekim drugim državama postoji nešto slično. U SAD je to Zakon o nacionalnoj politici zaštite životne sredine (NEPA) koji je stupio na snagu prvog januara 1970. U Francuskoj je to Povelja o životnoj sredini, koja je 2005. uključena u preambulu Ustava. Madagaskar je 2019. godine usvojio Nacionalnu politiku zaštite životne sredine. Maroko je 2010. objavio Nacrt nacionalne povelje o životnoj sredini i održivom razvoju. Dakle, već postoje neki dokumenti za koje bi se moglo reći da su od nacionalnog značaja za odnos prema životnoj sredini, prirodi i prirodnim resursima. Ali ovakva povelja, u smislu ‚Zelene povelje‘, kako smo je mi nazvali, gde se sumiraju osnovni zadaci, pravila, proriteti koji bi se morali uraditi u državi - ne da ja znam“, kaže prof. dr Ljiljana Tomović.
Stepen očuvanosti životne sredine i stanje biodiverziteta su civilizacijsko ogledalo svake države, smatraju njeni autori. Oni podsećaju da su Članom 74. Ustava Republike Srbije utvrđeni pravo svakog građanina na zdravu životnu sredinu, odnosno obaveza svih državnih organa i svakog pojedinca da čuvaju i poboljšavaju životnu sredinu.
„Povelja ima tri dela. Prvi je retrospektiva višedecenijskih nerešenih problema i grešaka celog društva i svih vlasti prema prirodi i životnoj sredini. Drugi deo je analiza stanja do 2021. godine, kada je izašla Povelja, da bismo utvrdili koji su to gorući problemi i najveće opasnosti za očuvanje živih bića, prirode, životne sredine. U trećem delu predlažemo mere koje je neophodno sprovesti da se priroda i životna sredina dovedu u koliko-toliko održivo stanje. Ima malo potpuno novih stvari. Mnoge već postoje u zakonima i Ustavu Srbije, šta mora i šta ne sme da se radi. Mi smo ratifikovali međunarodne konvencije, imamo solidne (iako možda ne i idealne) zakone iz oblasti zaštite prirode i oblasti zaštite životne sredine. Glavni problem je njihova primena“, ističe profesorka Tomović.
|
„Zelena povelja Srbije“ je kratak i vrlo praktičan dokument, a svaku od navedenih dvadeset mera tek treba da razrade stručnjaci iz različitih oblasti: biolozi, hidrolozi, geolozi, energetičari, tehnolozi, hemičari, agronomi, lekari, pravnici i drugi. Iako ciljevi i zadaci predstavljeni u Povelji služe da obavežu one koji odlučuju, svakako da važe i za sve ostale.
„Odnos naših ljudi prema prirodi je zapušten. Nemamo ekološku kulturu i, generalno, nemamo dovoljnu kulturu da se ispravno odnosimo prema javnom dobru. Poslednjih godina ljudi počinju da shvataju da mi bez čistog vazduha, čiste vode i čistog zemljišta nećemo opstati. Potrebno je raditi na edukaciji svih, a dece obavezno. U školi deca uče o prirodi, ali ih što više treba vratiti prirodi, tako da na licu mesta vide šta znači drugo živo biće: šuma, cvet, zmija, buba, ptica. To je pravo vreme za edukaciju jer deca imaju taj urođeni odnos prema drugim živim bićima koji odrasli pokvare. Mora se raditi na informisanju i edukaciji starijih. Međutim, bez striktnog sprovođenja zakona i drakonskih kazni, i to za sve - ako hoćemo da za relativno kratko vreme dovedemo u kako-tako podnošljivo stanje - bez tih mera, nema šanse. Možda sam previše radikalna, ali to je moje mišljenje, a uverena sam i da bi se i moje kolege složile sa mnom“, zaključuje prof. dr Ljiljana Tomović, jedan od troje autora publikacije „Zelena povelja Srbije.“
Dubravka Marić
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
