TEMA BROJA

Priredila: Dubravka Marić

Teorija struna

„Naučno-fantastična nauka“

Činjenica da fizika još nema jedinstveni model kojim bi objasnila uobičajene fizičke fenomene, ostavlja prostor za različite spekulacije o novim dimenzijama i načinima tumačenja sveta: od fizike do naučne-fantastike.

U bezvremenom romanu omladinske književnosti, koji je Madlen Langl objavila 1962. godine, pod originalnim naslovom „Nabor u vremenu“ (A Wrinkle in Time), a koji je kod nas preveden kao „Kapije vremena“, hrabra mlada glavna junakinja Meg Mari kreće u potragu za svojim ocem u pratnji genijalnog mlađeg brata Čarlsa Valasa Marija i prijatelja Kalvina O'Kifa. U tome im pomažu Gospođa Štajeto, Gospođa Ko i Gospođa Koja – besmrtna bića koja mogu da putuju kroz prostor i vreme, tako što se dematerijalizuju i rematerijalizuju („teserovanje“), i koja mogu da menjaju svoj oblik. Uglavnom se pojavljuju u liku starica, dok su, u stvari, ovaploćenja antičkih boginja sudbine. Gospođe Š. deci otkrivaju da je Aleks Mari, koji je inače fizičar na zadatku za vladu, zaglavljen na planeti Kamazoc, gde je stigao zahvaljujući načinu putovanja kroz prostor i vreme, pomoću pete dimenzije ili teserakta, koji je sam otkrio.

Knjiga je doživela dve filmske adaptacije (u poslednjoj, iz 2018. godine, pojavljuje se i Opra Vinfri kao Gospođa Koja), zaživela je i kao opera, kao pozorišna predstava, ali i kao grafički roman. Madlen Langl je napisala i četiri nastavka u kojima se članovi porodice, među kojima i majka Kejt Mari, inače mikrobiolog, i starija braća – blizaci Sendi i Denis – udružuju kako bi putovali kroz prostor i vreme u pokušaju da spasu svet od zla.

Osim brojnih citata velikih svetskih pisaca i mislilaca, „Kapije vremena“ sadrže i reference na Ajnštajnovu teoriju relativnosti i Plankovu kvantnu teoriju.
U pokušaju da Meg objasni šta je teserovanje, Gospođa Štajeto kaže da je brzina svetlosti: „Naravno, nepraktičan, zaobilazni put. Mi smo naučile da idemo prečicom, gde god je moguće.“ Gospođa Štajeto pri tom koristi paralelu sa kretanjem nekog veoma malog insekta, sa dela suknje u desnoj ruci Gospođe Ko, sve do dela suknje u njenoj levoj ruci, kada ona – još uvek držeći suknju – brzo savija ruke. „E, peta dimenzija je teserakt. Dodaj je ostalim četirima dimenzijama i možeš da se krećeš kroz prostor, a da pri tom ne moraš da ideš dugim zaobilaznim putem. Drugim rečima, ako se vratimo Euklidu, ili staromodnoj geometriji u ravni, prava linija nije najkraće rastojanje između dveju tačaka“, zaključuje Gospođa Štajeto.
Međutim, šta kvantna fizika i teorija struna mogu da kažu o tome – koliko dimenzija postoji u našem univerzumu, i da li ćemo ikada moći da „teserujemo“ između njih? Da li bi pristup petoj dimenziji zaista omogućio putovanje van četiri standardne dimenzije koje zapažamo? Svima su poznate tri dimenzije fizičkog prostora: dužina, širina i dubina, dok naučnici obično smatraju da je vreme četvrta dimenzija. To onda znači i da čestica može imati određenu dužinu, širinu i dubinu u određenom trenutku. Ipak, pojedini fizičari smatraju da su četiri dimenzije nedovoljne, pa je tako nastala i teorija struna.
U suštini, Teorija struna je razvijena da bi objasnila fundamentalne fenomene, kao što su crne rupe i gravitacija. Ovi fenomeni, koji se mogu posmatrati, ne mogu se u potpunosti objasniti klasičnom mehanikom ili fizičkim pravilima koja upravljaju relativno velikim objektima, kakvi postoje u četvorodimenzionalnom prostor-vremenu.  Teorija struna zato sugeriše da pojedinačne čestice materije, u stvari, nisu jednodimenzionalne čestice, već su sačinjene od dvodimenzionalne „strune.“ Ove strune vibriraju na karakterističnoj frekvenciji energije koja definiše te čestice. Različite čestice, kao što su elektroni ili protoni, imaju i različite energije vibracija, prema kojima se mogu razlikovati, baš kao što se razlikuju i frekvencije vibracija žica na nekom žičanom instrumentu.
Osim što služi za objašnjavanje osnovnih čestica, teorija struna sugeriše i da možda postoji više dimenzija od onih koje mi prepoznajemo, a koje upravljaju fizičkim fenomenima u univerzumu. Ove dodatne dimenzije su neophodne da bi se teorija struna matematički primenila radi objašnjavanja planetarne fizike, i fizičarma su bile vrlo korisne. Ali, osim u romanu „Kapije vremena“, peta dimenzija je samo teorijska kategorija, i za sada se ne može opažati. Budući da fizika kao nauka još uvek nema jedinstveni model za objašnjenje uobičajenih fizičkih fenomena, ovo ostavlja prostor za spekulacije o novim dimenzijama i načinima tumačenja sveta.

Priredila: Dubravka Marić

 

 

 

 

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"