TEMA BROJA

Priredila: Dubravka Marić

Radijacija, korisna i opasna / Igre sa silama prirode

Nikada dosta obazrivosti

Rat u Ukrajini je suočio Evropu sa mogućom katastrofom u nuklearki Zaporožje. Sa svojih šest reaktora, ona predstavlja jedno od četiri aktivna nuklearna postrojenja u toj istočnoevropskoj zemlji. Istorija mirnodopskog i vojnog korišćenja nuklearne energije uči ljude da je put do nesreće kratak.

Zemljotres jačine 9,0 stepeni Rihterove skale, koji je 11. marta 2011. pogodio Japan i bio praćen razornim cunamijem, oštetio je i nuklearnu elektranu Fukušima Daiči, gde je dva dana kasnije došlo do delimičnog topljenja jezgra. To je druga po redu najteža nesreća kada je reč o korišćenju nuklearne energije u mirnodopske svrhe (posle Černobilja).
Prvi zabeleženi nuklearni incident dogodio se 12. decembra 1952. u Laboratorijama „Čalk river“ u Kanadi, gde je 1944. smešten prvi nuklearni reaktor van SAD. Nesreću je izazvalo otkazivanje šipke za zatvaranje reaktora u kombinaciji sa nekoliko operaterskih grešaka, a reaktor i zgrada reaktora su ozbiljno oštećeni eksplozijama vodonika. Ovaj reaktor je proradio posle dve godine. Šest godina kasnije se dogodila nesreća na drugom reaktoru (posledica neadekvatnog hlađenja), što je takođe zahtevalo veliku intervenciju u toku i posle incidenta.
U Vindskejl Pajlsu, na severozapadnoj obali Engleske, 10. oktobra 1957. odigrala se najgora nuklearna nesreća u Velikoj Britaniji. Ovo postrojenje sa dva reaktora je bilo izgrađeno kao deo britanskog posleratnog projekta proizvodnje atomske bombe. Povišena temperatura u reaktoru je dovela do požara koji je ugašen sa zakašnjenjem, što je bilo dovoljno da se u okolinu oslobodi značajna količina radijacije. Studija iz 2007. je procenila kako je ova nesreća izazvala više od dve stotine slučajeva raka među meštanima. Bila je to najgora nesreća ovog tipa na svetu sve do katastrofe na nuklearki „Ostrvo tri milje“, u SAD.
U Sovjetskom Savezu je 29. septembra 1957. došlo do nesreće u blizini grada Kištima, kada je na postrojenju Ozjorsk (Majak) za proizvodnju plutonijuma otkazao rezervoar sa neadekvatnim hlađenjem, pa je došlo do eksplozije koja je kontaminirala područje od osam stotina kilometara. Iako je sovjetska vlada odbila da otkrije bilo kakve informacije o nesreći, studija u časopisu „Radiation and Environmental Biophisics“ je procenila da je najmanje dve stotine ljudi umrlo od izloženosti radijaciji. Sovjetska vlada je konačno skinula tajnost sa informacija o ovoj katastrofi 1990.
Prva nuklearna nesreća u SAD odigrala se u pustinji 21. decembra 1960. godine, šezdesetak kilometara daleko od Ajdaho Folsa. Eksplodirao je SL-1 („Stacionarni reaktor male snage broj jedan“), a nastradala su trojica operatera, čiji je zadatak bio da reaktor vrate u normalan rad nakon servisiranja. Uzrok nesreće je bila kontrolna šipka koja reguliše brzinu reakcije fisije. Iako je nesreća izbacila radioaktivni materijal u atmosferu, smatralo se da je to mala količina, a udaljena lokacija je pomogla da se smanji šteta po ljude u okolini. Događaj je značajan zato što je to jedina nesreća na nuklearnom reaktoru sa fatalnim ishodom u SAD, i što je uticala na promenu dizajna nuklearnih reaktora.
Nekoliko meseci kasnije, došlo je do nesreće na K-19, prvoj sovjetskoj podmornici koja je trebalo da ponese balističke rakete, kako bi parirala SAD u trci u naoružanju. Zbog žurbe da se podmornica završi, nisu poštovane mere bezbednosti na radu, pa su od eksplozija, požara, otrovnih gasova ili nesrećnih padova, tokom izgradnje poginula desetorica radnika. Jedan radnik je zbog žurbe oštetio cev za hlađenje reaktora, a nije postojao rezervni sistem za hlađenje (inženjeri su zaključili da je reaktor već previše složen). Bile su to tragične greške. Podmornica se nalazila na svom prvom putovanju kada je 4. jula 1961. pukla oštećena cev na sistemu za hlađenje reaktora u kome je temperatura počela nekontrolisano da raste - i došlo je do pojave zračenja. Osmorica članova posade koja su otklonila curenje radijacije umrla su od kontaminacije u roku od tri nedelje nakon incidenta. Ostatak posade, podmornica i balističke rakete koje je nosila, takođe su bili kontaminirani. Podmornica koja je K-19 odvukla u bazu se takođe kontaminirala. Opravka je trajala dve godine, a u tom periodu su se kontaminirali i okolina, i serviseri. U narednih nekoliko godina su još dvadesetorica članova prvobitne posade umrla od posledica radijacije. Serija nesreća je inspirisala članove posade da K-19 daju nadimak „Hirošima.“

Avion B-52, koji je nosio četiri vodonične (termonuklearne) bombe, bio je deo misije u kojoj su američki bombarderi sa nuklearnim teretom stalno ostajali u vazduhu u blizini ciljeva u Sovjetskom Savezu. Bombarder se zapalio 21. januara 1968. Najbliža lokacija za hitno sletanje je bila američka vazduhoplovna baza Tule, na Grenlandu, ali pošto nije bilo dovoljno vremena da se stigne do nje, posada je napustila letelicu. Prilikom obrušavanja, dogodila se eksplozija koja je ozračila okolinu. Časopis „Tajm“ je 2009. ovaj događaj proglasio za jednu od najgorih nuklearnih nesreća svih vremena. Incident je doveo do trenutnog obustavljanja misije, a napravljeni su i stabilniji eksplozivi da se smanji verovatnoća eksplozije nuklearnog oružja u nesreći.
Juka Flat je pustinjski basen koji je od Las Vegasa udaljen oko sat vremena, a služio je kao jedan od poligona za nuklearne probe u Nevadi. Tamo se 18. decembra 1970. dogodila nesreća prilikom detonacije nuklearne bombe od deset kilotona, koja je bila zakopana na dubinu od 275 metara. Ozračena su 86 radnika od kojih su, četiri godine kasnije, dvojica umrli od leukemije. Osim radijacije koja je padala lokalno, radioaktivne čestice su se proširile na sever Nevade, Ajdaho, Severnu Kaliforniju, istočne delove Vašingtona i Oregona. Smatra se da je radioaktivni materijal dospeo i u Atlantski okean, Kanadu i Meksički zaliv.
Jaslovske Bohunice je bila prva nuklearna elektrana koja je izgrađena u Čehoslovačkoj. Reaktor je bio zasnovan na eksperimentalnom dizajnu koji je trebalo da radi na uranijumu iskopanom u toj zemlji. Međutim, prvi objekat ove vrste je imao više nesreća, pa je morao da bude zatvaran više od trideset puta. Dvojica radnika su poginula u nesreći 1976. ali se najgora nezgoda dogodila 22. februara 1977. kada je radnik pogrešno uklonio kontrolne šipke tokom rutinske zamene goriva. Ova jednostavna greška je izazvala veliko curenje radijacije, a broj žrtava je zataškan.
Najgora nuklearna nesreća u istoriji SAD se odigrala 28. marta 1979. na Ostrvu tri milje u Pensilvaniji, gde se nalazi istoimena nuklearka. Otkazao je sistem za hlađenje zbog čega je došlo do delimičnog otapanja jezgra reaktora. Iako u incidentu nije bilo žrtava, njen uticaj na američku nuklearnu industriju je bio veliki. Amerikanci su počeli da se preispituju o rizicima primene nuklearne energije, a izgradnja novih reaktora koja je od šezdesetih godina bila u stalnom porastu, značajno je usporena. Za samo četiri godine je otkazano više od pedeset projekata izgradnje nuklearnih elektrana, dok je broj postojećih u periodu od 1980. do 1998. smanjen. 
Eksplozija nuklearnog reaktora u elektrani Černobilj, u blizini grada Pripjat, u Sovjetskom Savezu, odigrala se 26. aprila 1986. Ona je ocenjena kao najgora nuklearna nesreća koju je svet video, a dogodila se zbog greške u dizajnu reaktora i nedovoljno obučenog osoblja. Prva eksplozija na četvrtom reaktoru je izazvala dalje eksplozije, koje su u atmosferu poslale veliku količinu radioaktivnog otpada (četiri stotine puta više nego u Hirošimi). Radioaktivni oblaci su se proširili nad većim delom zapadnog Sovjetskog Saveza, a pogođeni su i delovi Istočne, Severne i Zapadne Evrope. Iz oblasti je evakuisano preko sto hiljada stanovnika. U trenutku nesreće, poginulo je pedesetoro ljudi, ali se može samo nagađati koliko njih se našlo na putu radioaktivnog oblaka širom Evrope. Izveštaj Svetske nuklearne asocijacije tvrdi kako je moguće da je radijaciji bilo izloženo više od milion ljudi, mada je malo verovatno da će se ikada otkriti potpuni obim štete.
Jedan od najtežih incidenata se dogodio, takoreći slučajno, 13. septembra 1987.  U Institutu za radioterapiju u brazilskom gradu Gojaniji, koji je preseljen na novu lokaciju, zaboravilo se na izvor zračenja za teleterapiju u kome je još uvek bilo cezijum hlorida. Njega su pronašla dva đubretara, koja su ga kolicima prevezla do otpada. Vlasnik je pozvao prijatelje i porodicu da vide sjajni plavi materijal koji se nalazio unutra, čime su se izložili zračenju. Kada je svako otišao na svoju stranu, ozračio je druge ljude. Sveukupno je radijaciji bilo izloženo 245 ljudi, a četvoro je umrlo.
Najgora nuklearna nesreća u istoriji Japana pre incidenta u Fukušimi, dogodila se tridesetog septembra 1999. u postrojenju za testiranje konverzije uranijumskog goriva. Ovaj incident je zvanično okarakterisan kao treći po težini u istoriji korišćenja nuklearne energije (posle Černobilja i Ostrva tri milje) mada se nije dogodio u elektrani nego u fabrici nuklearnog goriva u kojoj ne bi trebalo da se desi lančana nuklearna reakcija. Do nesreće je došlo kada su radnici koji su pripremali nuklearno gorivo pomešali uranijum oksid sa azotnom kiselinom, služeći se posudom od nerđajućeg čelika umesto aparatom za mešanje. Prečica je opisana u ilegalnom operativnom priručniku koji je izradila kompanija „JCO“, jer ga nadležno ministarstvo nikada nije odobrilo. Postupak je prekršio neke od najosnovnijih bezbednosnih zahteva koji su bili dobropoznati u nuklearnoj industriji od samih njenih početaka. Trojica tehničara su bila izložena trovanju gama i neutronskim zračenjem, a dvojica su umrla. Visoke doze zračenja je primilo više od sedamdesetoro drugih radnika. Međunarodna agencija za atomsku energiju je saopštila kako je ova nesreća izazvana „ljudskom greškom i ozbiljnim kršenjem principa bezbednosti.“ Nesreća u Tokaimuri je poljuljala poverenje Japanaca u nuklearnu industriju i uticala na njenu budućnost u toj državi.

Priredila: Dubravka Marić

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"