OKO PLANETE

Šta je iza crne rupe?

Nepoznata snaga iz tame

Crna rupa, kažu stručnjaci, guta sve što joj se približi, čak i fotone! To znači da se ne može videti ništa što je iza nje! Njena gravitacija je tolika jaka da savija prostor i vreme. Ipak, kako predviđa Ajnštajnova teorija relativnosti, može da se vidi  zadnji deo njenog diska.  
Nedavno su, prvi put u istoriji, astronomi direktno uočili ovu reflektovanu svetlost, i to kao odjek rendgenskih zraka iz supermasivne crne rupe udaljene 800 miliona svetlosnih godina, u galaksiji zvanoj I Zwicky 1 (I Zw 1).
"Svako svetlo koje uđe u tu crnu rupu - ne izlazi, pa tako ne možemo da vidimo ništa što se nalazi iza crne rupe", naveo je astrofizičar Dan Vilkins, sa Univerziteta Stanford. "Razlog zbog kojeg možemo da vidimo rendgenski odjek je u tome što ta crna rupa iskrivljuje prostor, savija svetlost i uvija magnetska polja oko sebe."
Prostor koji okružuje crnu rupu ima nekoliko komponenti. Tu je horizont događaja - poznata "tačka bez povratka", na kojoj ni brzina svetlosti nije dovoljna za postizanje brzine bekstva. Aktivna crna rupa poput I Zw 1 ima svoj akrecijski disk. To je ogroman spljošteni disk od prašine i gasova koji se kovitla i dobija oblik objekta, kao voda koja kruži prilikom odvoda.
Ovaj disk postaje izuzetno vruć zbog uticaja trenja i magnetskog polja - čak toliko vruć da se elektroni oduzimaju od atoma, stvarajući magnetizovanu plazmu. Ovo područje je užareno od vrućih elektrona za koje se smatra da ih pokreće magnetsko polje crne rupe.

Magnetsko polje se toliko uvrće da puca i ponovo se povezuje, što je proces koji na Suncu pokreće snažne erupcije. U crnoj rupi korona ubrzava elektrone do toliko visokih energija da oni sjaje u talasnim dužinama X-zraka. “To magnetsko polje, koje se veže a zatim pukne blizu crne rupe, zagrejava sve oko sebe i proizvodi visokoenergetske elektrone koji potom proizvode X-zrake", objasnio je Vilkins.
Neki od fotona zrače kao disk i ponovo se obrađuju procesima poput fotoelektrične apsorpcije i fluorescencije, a zatim se ponovo emituju onim što se naziva reverberacijski odjek, odnosno rendgenski odraz. Ova emisija refleksije može da se koristi za mapiranje regije najbliže horizontu događaja crne rupe. Zato, kada su naučnici proučavali akrecijski disk, u podacima su videli očekivane rendgenske zrake, ali su tada pronašli i nešto što nisu očekivali - naknadne bljeskove rendgenskog svetla u drugom delu spektra.
To je bilo u skladu s refleksijama koje su dolazile iza crne rupe, a staze su im bile savijene oko masivnog objekta zbog njegovog neverovatno jakog gravitacionog polja i povećane svetlosti.
"Nekoliko sam godina gradio teoretska predviđanja kako nam se ti odjeci pojavljuju", objasnio je Vilkins. "Već sam ih video u teoriji koju sam razvijao, ali sam mogao otkriti vezu tek kada sam ih video u opažanjima teleskopa."

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"