CIRKULARNA EKONOMIJA
Dr Vladica Božić
Krug oko proizvoda
Negde otpad, negde sirovina
Od prve industrijske revolucije pre više od dvesta godina, u ljudskom društvu preovlađuje model privredne aktivnosti pod nazivom linearna ekonomija, koji se zasniva na potrošnji, odnosno konceptu „uzmi-napravi-iskoristi-odbaci”. U tom procesu se prirodni resursi prvo eksploatišu pa se koriste za dobijanje proizvoda koji se potom koriste da bi, posle određenog vremena (životni vek), proizvod izgubio upotrebnu vrednost i bio odložen, najčešće kao otpad. Za razliku od linearne ekonomije, priroda funkcioniše na način da se sve što postoji, posle nekog vremena, razlaže i koristi na drugačiji način. S napretkom društva i povećanjem životnog standarda, uporedo sa оvakvim načinom privređivanja raste i korišćenje prirodnih resursa i energije, što je povećalo i količinu generisanog otpada, koja ima negativni uticaje na kvalitet čovekove sredine.
Prekomerna potrošnja prirodnih resursa, povećanje cene energije, zagađenje i klimatske promene u poslednjih nekoliko decenija pokrenule su globalnu diskusiju o mogućnostima opstanka čovečanstva na Zemlji uz postojeće trendove porasta svetske populacije, industrijalizacije i proizvodnje hrane. Saznanje da ekonomski sistemi treba da se uklope u zajednički globalni ekološki sistem koji sadrži ograničen fond prirodnih resursa doveo je do uspostavljanja koncepta „održivog razvoja”, ekološki održivog ekonomskog rasta uz uključivanje socijalne inkluzije i međugeneracijskog prava. Na prvoj konferenciji Ujedinjenih nacija (UN) o životnoj sredini i razvoju, održanoj u Rio de Žaneiru 1992. godine, usvojena je Deklaracija o životnoj sredini i razvoju, često skraćeno nazvana Rio Deklaracija, kojа se sastoji od 27 načela čiji je cilj uspostavljanje budućeg održivog razvoja u svetu. Pored toga doneta je i Agenda 21, neobavezujući, dobrovoljni akcioni plan za Ujedinjene nacije i druge međunarodne i regionalne organizacije i pojedine vlade širom sveta - koji se može izvršiti na lokalnom, nacionalnom i globalnom nivou.
U septembru 2000, Generalna skupština UN je usvojila Milenijumsku deklaraciju koja je sadrži nekoliko političkih obaveza, izraženih kao Milenijumski ciljevi razvoja. Tih 8 ciljeva je bilo fokusirano na zemlje u razvoju koje je trebalo da dostignu do 2015. Pošto je napredak u ispunjavanju ovih ciljeva bio neujednačen, međunarodna zajednica ih je ponovo razmotrila 2015. da bi, u septembru iste godine, Generalna skupština UN usvojila rezoluciju pod nazivom „Transformacija našeg sveta: Agenda 2030. održivog razvoja”. Agenda 2030. je univerzalna strategija koja sadrži 17 ciljeva održivog razvoja i 169 specifičnih ciljeva koje sve zemlje treba da postignu do 2030. godine: iskorenjivanje siromaštva i gladi; promovisanje dobrog zdravlja, kvalitetnog obrazovanja i rodne ravnopravnosti; čista voda i pristupačna energija; pristojan rad i ekonomski rast; održivi gradovi i ekonomije; klimatske akcije; mir, pravda i jake institucije; jačanje globalnog partnerstva za održivi razvoj.
Novi model i održivi razvoj
Pošto je potreba za promenom i preusmerenjem dotadašnjeg ekonomskog modela postala neminovnost, u svetu se pristupilo razvoju novog modela ekonomije koji je poznat pod nazivom cirkularna ekonomija (CE). Cirkularna ekonomija predstavlja regenerativni ekonomski sistem u kojem se od industrije očekuje da funkcioniše kao prirodni eko-sistem, odnosno otpad iz jedne industrije postaje sirovina u drugoj. Zaokruživanjem i produžavanjem energetskih i materijalnih ciklusa (životnih krugova) u proizvodnji postiže se umanjeno korišćenje prirodnih resursai energije u procesima proizvodnje, distribucije i potrošnje, u nekim slučajevima i preko 90%. Zahvaljujući kruženju materijala i njegovoj ponovnoj upotrebi, dolazi do zatvaranja kruga: proizvod-otpad-proizvod, što podražava kruženje i otuda potiče naziv cirkularna. Pri tome se istovremeno smanjuju nastajanje otpada, štetne emisije i ostali negativni uticaji na životnu sredinu čime se omogućava izgradnja održivog društva.
Model cirkularne ekonomije prevazilazi zastareli model linearne ekonomije, u kome se vrši nekontrolisana eksploatacija prirodnih resursa i protok materijala od fabrike preko korisnika do deponije. Da bi se uspostavio ovakav ekonomski i ekološki održivi model razvoja, neophodno je promovisati inovativno razmišljanje (design thinking)i razvoj teorije sistema (systems theory) u svim procesima proizvodnje kako bi se stvorili proizvodi kojima je maksimalno produžen životni vek, ali i podsticati održavanje, servisiranje i reciklažu radi povećanja konkurentnosti.
Cirkularna ekonomija obezbeđuje društveno-ekonomski razvoj na globalnom nivou bez promene u kvalitetu života ljudi ili pada proizvodnje i profita na strani proizvođača, pri čemu se omogućava potrošačima da podjednako uživaju u proizvodima i uslugama. Bar šest ciljeva održivog razvoja je moguće postići primenom cirkularne ekonomije i to: cilj 7 - dostupna i obnovljiva energija, cilj 8 - dostojanstven rad i ekonomski rast, cilj 9 - industrija, inovacije i infrastruktura, cilj 11 - održivi gradovi i zajednice, cilj 12 - odgovorna potrošnja i proizvodnja, cilj 13 - akcija za klimu.
Cirkularna ekonomija i industrija 4.0
Pojava opreme za mehaničku proizvodnju pokretane vodom ili parom umesto dotadašnje ručne proizvodnje, sredinom 18. veka, omogućila je prvu industrijsku revoluciju. Potom je, krajem 19. veka, zahvaljujući korišćenju električne energije i podeli rada, počela druga industrijska revolucija koja je omogućila masovnu proizvodnji. Nju je u drugoj polovini 20. veka zamenila treća industrijska revolucija (industrija 3.0) zasnovana na automatizaciji proizvodnje korišćenjem električnih uređaja i informacione tehnologije. Danas je u mnogim zemljama u toku četvrta industrijska revolucija ili industrija 4.0 kod koje je industrijska proizvodnja povezana sa internetom, tako što se automatizacija i digitalne tehnologija (računari, IoT-Internet pametnih uređaja, robotika, cloud computing, sajber fizičkih sistema i upotreba velikih podataka (big data) koriste radi digitalizacije svih procesa proizvodnje i stvaranja „pametnih fabrika” koje su ekonomičnije i efikasnije. To podrazumeva primenu pomenutih digitalnih tehnologija u svim fazama proizvodnje, počev od kreiranja ideje o nekom proizvodu, preko pripreme proizvoda, organizacije i realizacije proizvodnje, do kontrole procesa i pružanja industrijskih usluga. Ovo vodi uspostavljanju inteligentne industrije sa autonomnim i međusobno povezanim proizvodnim tehnologijama, što stvara nove mogućnosti za zatvaranje proizvodnih ciklusa, uz maksimalno korišćenje već primenjenih resursa i minimiziranje korišćenja sirovina iz prirode što je proces koji vodi ka uspostavljanju zelene ekonomije.
Razvoj industrije 4.0 omogućava napredak zasnovan na optimizaciji resursa, upravljanju otpadom i drugim održivim praksama; to je u direktnoj vezi sa principima cirkularne ekonomije. Kombinacija cirkularne ekonomije i industrije 4.0 postaje ključna u nastojanjima da se dostigne održivi razvoj jer povezuje inovativne tehnologije sa novim kružnim proizvodnim i poslovnim modelima, što na kraju vodi ka postizanju ciljeva održivog razvoja.
Cirkularna ekonomija u svetu i Srbiji
Nemačka je prva u svetu, još 1996, prihvatila koncept cirkularne ekonomije i ugradila njegove ideje u svoje zakonodavstvo. Potom je isto uradio Japan, 2000. Najveći napredak u tranziciji ka cirkularnoj ekonomiji do sada su ostvarile Kina i Evropska unija(EU). Zabrinuta stanjem životne sredine, EU je od 2006. počela usvajanje dokumenata i propisa koji će omogućiti tranziciju ekonomskog modela i društva u celini radi postizanja održivog razvoja za ostvarivanje blagostanja građana. Dokument „Manifest za Evropu efikasnih resursa” donet 2012, jasno naglašava da „u svetu rastućeg pritiska na prirodne resurse i životnu sredinu, EU nema drugog izbora nego da krene putem tranzicije ka resursno efikasnom i u krajnjoj liniji regenerativnom modelu cirkularne ekonomije”. Evropska komisija je u vrh svojih razvojnih prioriteta stavila čistije tehnologije, inovacije i istraživanje radi smanjenja emisija štetnih gasova, sa ambicijom da EU postane svetski lider u cirkularnoj ekonomiji.
Krajem 2015, usvojen je novi zakonski okvir koji, kroz investicije, podstiče tranziciju privrede u cirkularnu ekonomiju da bi se modernizovala i osnažila privreda Evrope, povećala njena kompetitivnost i obezbedio održiv ekonomski rast u budućnosti. Poslednji u nizu dokumenata koji zemljama članicama daju smernice za tranziciju sa linearne na cirkularnu ekonomiju je„Evropski zeleni dogovor”predstavljen krajem 2019, čiji je jedan od glavnih elemenata novi Akcioni plan za cirkularnu ekonomiju usvojen u martu 2020, koji je usmerio fokusna održivo korišćenje resursa. „Evropski zeleni dogovor”je i sastavni deo strategije za primenu Agende 2030 programa Ujedinjenih nacija i ostvarivanja ciljeva održivog razvoja.
Vlada Republike Srbije je, u cilju zaštite životne sredine, 2008. usvojila Strategiju održivog razvoja RS za period od 2008. do 2017. Prateći proces uvođenja cirkularne ekonomije u EU, u februaru 2016, usvojena je dopuna Zakona o upravljanju otpadom, čime je stvoren prostor za uvođenje cirkularne ekonomije i otvaranje „zelenih” radnih mesta, koja bi efikasnom upotrebom resursa i obnovljivih izvora energije omogućila dodatni rast ekonomije i povećanje BDP-a. U aprilu 2020. pripremljen je dokument „Mapa puta za cirkularnu ekonomiju u Srbiji” koji treba da podstakne društvo na sistemske promene u razmišljanju, kulturi i odnosu prema resursima, donosioce odluka na političko obavezivanje za promene javnih politika i dijaloga u kontekstu cirkularne ekonomije, a industriju da primeni cirkularne modele u proizvodnji.Ovaj dokument treba da usmeri proces uključivanja svih aktera radi kreiranja zajedničkih rešenja za efikasniju i bržu tranziciju sa linearne na cirkularnu ekonomiju u Republici Srbiji.
Dr Vladica Božić
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
